Uspeo sam konačno. Prešao sam Syberiu II, uključujući i njen I deo. Igra je fenomenalna. Muzika, grafika, problemi i začkoljice i naravno: Kate Walker. Radi se o point-and-click avanturi. Verovatno ste svi čuli za nju.

Moram priznati da se ne zna koji je deo lepši. Ali ipak, mi je ugodnije bilo dok sam igrao II deo. Sama avantura i priča su super. Jedino sam se razočarao na kraju II dela. Znam, možda se nisam dovoljno uživeo u celu priču, ali nekako sam očekivao više. Ne znam što, ali eto. Animacije i prelazne scene su odlične. Jedostavno rečeno, igrati ovu igru isto je kao da u isto vreme čitate dobru knjigu, gledate odličan film i slušate kvalitetnu muziku.

Voleo bih da pročitam Vaše komentare u vezi ove igre, ako je neko imao prilike da je igra.

Inače, sada kada sam završio Syberiu odmah sam instalirao Fallout. Mnogo stara igra, ali mnogo - mnogo dobra. Počinjao sam je pre par meseci, ali je nisam završio. Sada planiram da to uradim.

U poslednje vreme malo pratim šta se dešava pod hrvatskim IT nebom. Mogu Vam reći da ima veoma zanimljivih dešavanja. Kod njih se trenutno uvodi jedan veoma interesantan zakon.
 
Udruženje ZAMP (Zaštita Autorskih Muzičkih Prava) uvodi zakon po kome bi se naplaćivao "harač" na svaki MB (MegaBajt) slobodnog prostora koji postoji u Hrvatskoj ma gde se on nalazio. Evo o čemu se radi:
 
 (Dalje)

Izvor: PC CHIP
Veoma zanimljiv pokazatelj koliko jedna zemlja u našem regionu ulaže u taj sektor. Prema nekim istraživanjima, prosečna hrvatska porodica izdvaja znatno veću sumu novca za IT opremu na mesečnom nivou u odnosu na našu sredinu. Slovenci su tu mnogo ispred svih nas, pokazuju skorašnja istraživanja.

Situacija se i kod nas popravlja. Međutim, mislim, nisam siguran, da hrvati nisu uveli porez na IT opremu, tako da je ta oprema mnogo pristupačnija prosečnom hrvatskom građaninu u poređenju sa našom situacijom. Ako neko ima podatak koliko je vredno naše tržište neka postavi u vidu komentara. Na žalost tu informaciju, trenutno nemam. Istina je da hrvatska vlada dosta novca ulaže u IT sektor, za razliku od nas. Ne stojimo ni mi na mrtvoj tački, ali bi valjalo da se situacija popravi. Ulaganjem u IT sektor, Srbija bi mogla sebe da stavi na mapu stabilne i investiciono sposobne zemlje u regionu. Na ovaj način, neki važni igrači u svetskoj IT industriji bi mogli videti veliki potencijal u susednim zemljama i ulagati u njih. Dok bi mi došli tek u 3. ili 4. krugu. Tada bi se centar već nalazio u nekoj od susednih zemalja, a mi bi bili samo jedan od korisnika ili kupaca određenog brenda ili tehnologije. Zašto ne bismo i mi uzeli deo tog IT kolača? Navodno posedujemo kadar i znanje, ali žalosno je što ga slabo implementiramo.

Evo kao primer navešću blog servise, koje mi ovde redovno koristimo. Hrvatska, po mom poslednjem pregledu, ima oko 4 blog servisa, dok mi imamo tek ovaj jedan (koliko sam ja upućen). Već su neki hrvatski blogeri postali pravi opinion makeri u njihovom regionu, kao što su: Mračni, Lična Borja itd...

Mislim da ne bi trebalo uvek da kaskamo za ostalima. Mogli bi barem u nečemu da budemo među prvima. Tek skoro je jedan naš razvojni tim Metamorf plasirao svoju igru na svetsko tržište. Svi se dobro sećamo hrvatskog Serious Sam-a i to oba dela. Poznati su i mnogi drugi primeri, koje sad ne bih navodio.

Ovaj post nije zamišljen da zvuči oponentski prema hrvatskom IT sektoru ili prema samoj Hrvatskoj, smatram da su se neke mentalne barijere prebrodile. Suština je bila dati uvid u trenutno stanje jedne od zemalja u našem susedstvu, a koja je koliko-toliko slična nama po razvoju. Mislim da dosta naših i njihovih IT firmi imaju odličnu saradnju, tako da bi se taj potencijal mogao iskoristiti i podstaknuti naš razvoj i put ka tom smeru.

Moj kolega bloger, istovremeno i kolega sa faxa, objavio je članak posvećen prezentaciji Windows Viste na Tehničkom Fakultetu u Čačku. Za razliku od njega, ja nisam prisustvovao prezentaciji na TFu, ali sam zato bio na prezentaciji u Hotelu Beograd u Čačku.
 
Mislio sam da bi na ovaj način bilo interesantno da dva blogera sa blog.rs servisa pokriju oba događaja. Ako ste zainteresovani za ovu temu i ako Vas zanima kako je sve to prošlo u HBu, nastavite da čitate dalje.
 
 (Dalje)
Probudio sam se. Ali mi se ne ustaje. Nemam razloga, a i ne znam zašto bih? Oko mene sve je pusto. Ovaj grad se i ovog jutra probudio, ali ni on ne želi da ustane. Odavno je izgubio volju za tim, isto kao i ja. Obojica znamo da moramo ustati kad tad.
 
On je uspeo da probudi one koji moraju da ustanu, ali mene nije dirao. Ležim u svom mikrokosmosu i razmišljam... Razmišljam gde je svo ovo vreme nestalo? Zašto mi nešto nedostaje, a ne znam šta to. Osećam da se grad promenio. Više mi nije interesantan i On to oseća. Zato i mene čini ovako depresivnim. I dalje nastavljam da ležim i da sanjarim. Prisećam se svojih šetnji njegovim asfaltnim pustarama. Voleo sam često da ga obilazim, da razgovaram sa njim. Nisam morao ni reč da mu kažem, on je znao šta mislim. Pričali bi tako, nekada po danu, nekada u kasne noćne sate. Pitao bih ga šta mu se to desilo? Zašto se promenio? Odgovorio bi mi: "Nisam se ja promenio. Ljudi su se promenili, a to je uticalo i na mene." Kad god bih ga upitao zašto osećam nostalgiju prema nekom prošlom vremenu koje ja lično nisam ni proživeo, zašto uvek kada šetam sa njim, on me čini depresivnim. Nikada mi ne bi odgovorio. Ponekad bih osetio ljude koji su prolazili tim ulicama. Bilo je vedrije. Nikada mi nije bilo jasno kako može da mi nedostaje nešto što nisam proživeo, a opet u istom trenutku osećam kao da sam i bio tamo.
 
Gluvarajući tako tom nostalgičnom pustinjom svoga grada, imam osećaj kao da je preživeo nuklearni udar. U jednom trenutku sve se promenilo. Žive ulice postale su pustare. Vreme je stalo da teče, a On se polako oporavljao, samo sa katastrofalnim posledicama. Mada, i samo vreme se malo oporavilo, pa sada nekako usporeno prolazi ovim gradom. Ulicom vas udaraju talasi nostalgije na svakom ćošku. U jednom trenutku osetili bi ste se lepo, dok bi vas sledeća krivina učinila veoma tužnim. Ono što je nekada bio grad sada je postala pustinja. Ni sneg ne želi više da pada. U prolazu možete primetiti druge ljude, ali njihova lica više nisu ljudska. Izgubili su ono ljudsko u sebi. Skupljeni tako, prolaze ulicom pored vas, vi ih vidite ali ne osećate. Postali su emotivni zombiji. Udaljili smo se jedni od drugih. Kada bih sa nekim šetao, On se ne bi obraćao meni, ali bi me posmatrao i pomno pratio. Mogao bih svremena na vreme da mu vidim senku, koju polako počinje da krije iza obližnje zgrade. Upalio je svoja ulična svetla, ali ja osećam da mu je duša u tami. 
 
Više ne znam da li sam se probudio ili i dalje sanjarim. Znam da bi trebalo da ustanem, ali ne želim. Više ništa nema smisla u ovom gradu. I On to zna. Znam da mu je žao zbog toga, u stvari osećam to, ali nije On kriv. Ljudi su krivi, oni su se promenili. Svi radimo nešto, okupiramo sebe raznim obavezama i dešavanjima. Pokušavamo da ovo vreme nateramo da nastavi da teče. Zarobljeni smo u usporenom vrtlogu vremena, koje je okupiralo ovaj grad. Preživljavamo iz dana u dan u nadi da će se nešto promeniti. Ali On ne pokušava ništa. Nekad i ja ustanem pre njega, dok on još uvek spava. Tada je najgore. Tek tada osetite koliko je on depresivan i kako utiče na nas ostale. Ljud su tu ali kao da ih nema. Vidite ih, ali ih ne osećate. Zašto smo se zatvorili svi u sebe? Čega se to plašimo?
 
U gradu bih nekad i čuo muziku, koja pokušava da mu prkosi, ali ni ona više nema smisla. Isto tako ni onaj pijanica od preko puta više nema zbog čega da pije. On to zna, ali ga je vreme zarobilo i stalno radi isto u krug. Muzika je uvek ista, ali kada prolazite pored nje, postaje prigušena i usporena. Umesto da vreme plovi brže, imam utisak da ide sve sporije i sporije.
 
Konačno bih se probudio. Okrenuo par ortaka i otišao da prošetam malo po ovom lepom vremenu. On bi me posmatrao, ali mi ništa ne bi govorio. Povremeno bi poslao po koji nostalgični talas ove pustinje da me udari dok šetam. U istom tom trenutku vreme bi se drastično usporilo i osetio bih emocije koje nikad nisam ni osetio. Nešto bi mi nedostajalo ali ne znam šta!? Zašto mi već jednom ne kaže šta hoće od mene? Potom bi me pustio i ja bih nastavio da šetam.
 
Sebičan je ovaj grad malo. Valjda će se promeniti. Neka se promeni barem On, ljudi će se prilagoditi. Znam da On to može, pitanje je samo zašto to ne želi?
Pre nekoliko minuta sam na internetu pročitao vest o tome kako nekoliko uticajnih svetskih blogera zajedno sa Tim O'Reilly planiraju da definišu Pravila Ponašanja (Code of Conduct) za blogere.Na taj način bi se definisao uopšteni spisak pravila ponašanja koje bi blogeri mogli da prihvate. Naravno da ne moraju svi da se pridržavaju toga, ali je poželjno da se na internetu obeleži i kreira kvalitetan sadržaj u moru haosa koji vlada među blogovima.
 
Navodno, ovu ideju su izazvale skorašnje pretnje jednoj blogerki. Pretnje su bile u vidu komentara na njenom blogu. U ovo se čak umešala i lokalna policija. Takođe, još nekoliko svetski poznatih blogera su imali razne pretnje. Nekima su čak i rađene fotomontaže, kreiran lažni porno sadržaj sa njihovim slikama. Dosta blogera je dobijalo razne pretnje zbog toga što su komentarisali neke političke događaje u svetu i zauzimali određene stavove. Ona strana kojoj nije odgovarao taj stav je preduzela sve mere da osramoti tog blogera, pa čak su i kreirali posebne blogove na kome su se navodno mogle videti neke ne moralne aktivnosti tog blogera. Detalje možete pročitati ovde.
 
Svi znamo da su internet forumi odavno implementirali razna pravila ponašanja ako želite da budete njihov korisnik. Isto to se sad planira implementirati i za blog servise. Međutim, postavlja se pitanje na šta se odnosi to pravilo ponašanja? Da li se to samo odnosi na ostavljanje komentara ili na sam sadržaj bloga? Kada pogledate imate dosta blogova koji se bavi raznim sadržajima. Na nekim ima dosta vulgarnog sadržaja. Na nekim je sadržaj ok, dok su komentari problem.
 
U mnogim raspravama koje se vode preko blogova možete naći dosta uvreda i psovki. Pomenutim uvođenjem pravila ponašanja planira se da se zabrani ostavljanje komentara anonimnih posetilaca. Jer su oni navodno izvor najviše pretnji, uvreda i ne kulture.
 
Dosta blogera sa protivi ovom predlogu, jer po njihovom mišljenju to ugrožava slobodu govora i slobodu koju pruža internet. To je njihov blog i oni imaju pravo da pišu o čemu god hoće, pa čak i ako to vređalo nekog lično, neku naciju, veru itd... Svako ima pravo na svoje mišljenje?
 
Ali kako onda zaštiti blogere od neumesnih provokacija i uvreda? Koliko je zaista bitna kreirati pravila ponašanja? Slažem se da ima dosta đubreta na ovom internetu i da je teško izdvojiti kvalitetan signal od celog šuma. Mislim da je totalno ne produktivno imati blog koji propagira bilo koji vid mržnje prema bilo kome ili bilo čemu. Ne kažem da to treba zabraniti, samo mislim da nema svrhu. Isto tako ako imate blog sa dosta posetilaca, može vam se desiti da veliki broj ljudi koristi rečnik koji ne odgovara stilu vašeg bloga. Da li vi kao vlasnik bloga i njegov administrator, imate pravo da sankcionišete takve komentare? Da li su anonimni komentari problem?
 
Lično mislim da je korisno vaš komentar potpisati barem nekim nickom. Tako se stiče osećaj da je taj komentar napisao neki čovek, i imate utisak da učestvujete u diskusiji, a ne da čatujete sa nekim računarom i internet stranicom.
 
Izgleda da će ovo biti sudar interesa i ideologije u samoj blogosferi. Mi smo još uvek mala zajednica blogera, ovde na blog.rs, tako da to nema veliki uticaj na nas - trenutno. Mada, blog.rs bi verovatno mogao da implementira neke metode selekcije sadržaja, pa čak i da sankcioniše neki eksplicitni sadržaj, koji se kosi sa nekim moralnim životnih shvatanjima i kulturom. Ali opet postoji ono ali, gde je tu onda sloboda govora, sloboda pisanja. Da li nekome ko ima porno blog treba zabraniti da ga ima? Moram priznati da sa tim ne mogu da se složim. Ako on misli da sam tim može privući pažnju i postati popularan, on ima svako pravo to da radi. Ostalo je na samim posetiocima da li će taj blog posećivati ili ne ili praviti reklamu.
 
Voleo bih da znam kakva je politika blog.rs servisa po pitanju nekog pravila ponašanja blogera ovog servisa? 
Da li je moguće u ovoj našoj zemlji u tranziciji raditi na nekom open source projektu? Da li da bi preživeli moramo da pribegnemo nekom honorarnom proprietarnom radu? Kako uopšte preživeti? Da li je svest kod naših programera uopšte okrenuta ka open source-u? Ako ne moramo raditi za neki open source u našoj zemlji, kako onda uspešno raditi za neki projekat van, ako nemamo izvor finansija (jer je rad volonterski), a potrebno je većinu vremena posvetiti tom projektu? Perspektiva u Srbiji uopšte? -> Ako je to uopšte moguće imati?
 
Ovo su pitanja koja bih ja voleo Vama da postavim. Sobzirom da planiram da se u budućnosti priključim (ozbiljnije) open source zajednici. Sobzirom da sam iz Srbije, i sobzirom na nama opšte poznatu situaciju u zemlji, zapitao sam se da li je uopšte moguće raditi open source, i od tog rada živeti? Koje su mogućnosti? Kakva je perspektiva?
 
U ovom postu ću pokušati na neka pitanja da odgovorim lično, tako što ću izneti neko svoje viđenje i svoje ideje. Hteo bih da napomenem da je ovaj post pre svega predviđen kao jedno veliko pitanje svima Vama koji ste već imali iskustva ili ne, ali koji u svakom slučaju prate open source zajednicu.
 
Unapred Hvala! 
 
 (Dalje)