Počeo je sa radom prvi virtuelni caffe na blog.rs.

Odlično mesto da se družite sa vašim online prijateljima.

Stand By Caffe

[ima klima]

 Kao što već odavno znate, moj blog prati razna dešavanja u IT industriji. Danas sam rešio da ovaj post posvetim jednom veoma interesantnom mediju koji ovde skoro svi koristimo - blog. Ovoga puta rešio sam da vam blog predstavim iz jednog "drugog" ugla. Kao iskusni korisnik novih tehnologija bilo mi je lako da se integrišem u ovaj internet svet. Međutim, blog su od skoro počele da koriste i osobe koje su totalno bile nezainteresovane za svet računara.
 
 Blog kao medij je delovao veoma privlačan većini korisnika, a pogotovu korisnicama lepšeg pola. Specijalno za vas na mom blogu gostuje jedna veoma perspektivna, kreativna i veoma popularna blogerka sa našeg blog neba. Dame i gospodo... Marina zwerg
 
bokela: kakav je bio tvoj prvi susret sa računarom?
Marina: pa... na tatinu inicijativu, kupili smo prvi računar... Davno je to bilo. Tada mi je koristio uglavnom za igrice i za piska
 
bokela: kako si došla na ideju da pokreneš blog?
Marina: zapravo, to i nije bila moja ideja. Dosta ranije pre nego što sam pokrenula blog, postojali su nagovori i atentati na mene da ga pokrenem! Moj bivši dečko mi je predlagao da svoje pisanje sa papira prenesem na blog. I s obzirom da je atentat bio prejak i moja ga ličnost nije mogla podneti, ja sam se predala i došla na blog...
 
 
bokela: s obzirom da imaš veoma popularan blog na blog.rs, gde nalaziš svoju inspiraciju? 
Marina: Inspiracije ima svuda. Zna da dođe u bilo kom trenutku, nekad čak kad sam daleko od kompjutera i dok dođem do njega-ona ode. Ali uglavnom, samo bane,odjednom. Nekad se desi da razgledam neke sajtove ili samo listam po netu i naiđem na neku sliku koja me podseti na nešto ili nekog i eto inspiracije. Ponekad dozvolim i da me emocije inspirišu...
 
bokela: moram da primetim da na tvom blogu dosta pišeš o ljubavi i osećanjima. Da li su to sve tvoja lična iskustva ili pišeš generalne teme?
Marina: Zavisi kako kad. Uglavnom pišem generalno.Naravno da me i za to generalno podstiče ono moje,neko lično iskustvo i osećanje ali uglavnom to lično samo to i ostaje... 
 
bokela: da li misliš da tvoje pisanje i tvoj blog mogu da utiču na nekog?
Marina: Zar sve oko nas ne utiče na nas i naše okruženje?!Naravno, mislim da svi mi ovde na neki način utičemo jedni na druge. Npr. tvoj blog utiče na mene tako što saznajem neke stvari sa kojima nisam u svakodnevnom kontaktu. Postoji još par blogova koje redovno posećujem i koji utiču na neke sfere mog interesovanja, čak i razmišljanja.
 
bokela: kako vidiš sebe u svom daljem pisanju i u kom pravcu će se razvijati tvoj blog?
Marina: Mislim da ću to prepustiti trenutku. Verujem da će biti ili isto kao i do sad ili dosta slično...kad naučim kako da ubacim svoje slike, one će biti to novo !!!
 
bokela: kako ti ocenjuješ ovu zajednicu blogera na blog.rs i koji su blogovi po tvom mišljenju "Vredi pogledati"?
Marina: Ova zajednica... pa ide dobrim putem. Listam par blogova. Ima što šta zanimljivo za videti kod par njih. Ali kad sam tek došla pažnju su mi privukli Poslije ljubavi, Tale i tvoj blog.
 
bokela: da li misliš da blog kao medij može da poveže ljude i stvori nova prijateljstva?
Marina: Naravno. Malo bih odvojila ove virtuelne prijatelje od stvarnih. Ne kažem da u virtuelnom svetu ne mogu naći pravog prijatelja, baš naprotiv. Ja mislim da sam ovde našla par prijatelja, koji su mi postali bliski
 
bokela: kakvi su ti planovi za ovo leto i da li će to biti dokumentovano na tvom blogu?
Marina: još uvek nemam planove ali ima dana,leto je tek počelo. A da li će biti dokumentovano... pa ne znam, zavisno od  toga da li ta dešavanja budu za javnost!
 
bokela: imaš li šta da dodaš za kraj ovog intervjua?
Marina: Veoma mi je drago što si me pozvao, lepo od tebe. Inače, želela bih da iskoristim ovu priliku da se zahvalim svom bivšem dečku što me je uveo u ovaj "svet"

Ne znam da li već znate da se na Discovery kanalu od skoro emituje jedna veoma interesantna emisija posvećena svetu video igara. Emisija nije namenjena samo okorelim igračima, kao što sam ja, već i široj publici. Ne preporučujem je zato što ja volim igrice pa sada bi svi trebalo nešto da znaju o tome, već  se radi o jednom interesantnom fenomenu u koji bi valjalo biti koliko-toliko upućen. Inače, emisija se emituje svake nedelje u 22č.

 
Svaka epizoda obrađuje određenu temu. Ne znam tačno koliko se do sada puta emitovala emisija, ali mislim da nije više od tri puta. Poslednja koju sam gledao posvećena je MMORPG (Massive Multiplayer Online Role Playing Game) igrama. Ono što sam primetio, koncept emisija nije baziran samo na kreiranju i igranju samih igara, već dosta vremena se posvećuje objašnjavanju psihološkog uticaja igara, mogućnosti, budućnosti, suštine itd...
 
Sam koncept ovih igara je veoma jednostavan. Imate milione igrača koji su međusobno povezani internetom i igraju istu igru. Najpopularnija MMORPG igra, trenutno, je World of Warcraft koju je razvio čuveni Blizzard, a koja je nastavak priče i igre Warcraft. Ne želim da ovaj post bude predstavljanje svake igre posebno. Verujem da ste pročitali dosta članaka na tu temu, a i ako niste, lako ćete ih naći na sajtovima posvećenim igrama. Ovde bih hteo da predstavim jedan drugi aspekt ovih igara, pa čak i da pokušam da uklonim pojedine predrasude koje okružuju ovakve igre.
 
Sigurno ste imali prilike da igrate neku vrstu video igara, kako na PCu, tako i na konzolama ili drugim uređajima. Tu ste bili usamljeni igrač koji je prelazio razne nivoe rešavao razne zagonetke. Igrali ste protiv veštačke inteligencije koju je pogonio vaš računar. Konzole su pružile ugođaj multiplayer koncepta, ali opet na ograničenom broju korisnika. Međutim, pojavile su se igraonice, sa desetina pa čak i stotinama umreženih računara. Tu se osetila prava moć. Sada ste imali prilike da igrate protiv pravog protivnika, koji ume kreativnije da razmišlja. Da organizujete timove, turnire itd... Tu groznicu igraonica sam osetio i ja lično kada sam bio nešto mlađi. Čudan je taj osećaj koji vas tako privlači da odete sa ortacima na partiju Counter-a, Starcrafta ili Warcrafta. Taj osećaj je ostao i do dan danas, samo što sada samostalno organizujemo LAN Party sa svojim računarima.
 
Verovatno je suština u samo višekorisničkom okruženju koje te igre pružaju. Umesto da odemo na fudbal ili basket, što i radimo, mi ćemo radije otići na partiju Warcrafta. Budžiti naše heroje i uništavati sile tame, a i one nas. Odavno su postojale multiplayer igre. Pre su bile u tekstualnoj varijanti. Nekoliko korisnika bi se ulogovalo na nešto što danas liči na IRC čatovanje. Jedan bi bio master i objašnjavao ostalima šta se dešava i gde se nalaze, dok bi ostali kucali komande i komunicirali međusobno. Kasnije se razvio 2D koncept, a evo danas i kompletno 3D okruženje. U pomenutoj emisiji sam saznao da je prva 2D online igra bili Neverwinter Nights, koju je verovatno većina Vas igrala skoro, samo u 3D okruženju i namenjena single player doživljaju.
 
Prvi utisci ovih tzv. ne zaluđenika su bili puni predrasuda. Gomila klinaca umesto da se igra napolju odlazi u neke podrume i pucaju se po ceo dan. Provode sate i sate igranja i plus troše keš. Ali nije to tako crno. Same multiplayer igre podstiču druženje, organizovanje i samu zabavu većini korisnika istovremeno. Samo što je to sada izdignuto na viši nivo. Koristi se nova alatka za komunikaciju, a virtuelni svet je mesto okupljanja. Slične predrasude javile su se kada se pojavio i prvi telefonski aparat. Svi su mislili da ljudi više neće komunicirati licem u lice. Danas već koristimo mobilne telefone, koji čak i podstiču viđanje, druženje, pa čak i nova poznanstva. Svi ih imamo i ne plašimo se, ali opet kada se spomenu igre, prema njima imamo strah. Gubljenje vremena! Ne, to nije gubljenje vremena, to je samo novi vid komunikacije koji podstiče interaktivnost, zabavu i druženje. Naravno da je svako preterivanje u nečemu štetno, ali to ne znači da je ta stvar loša.
 
Zadovoljivši se igranjem u ograničenom broju igraonice, ljudi su tražili veće okruženje, a to im je pružio internet. Danas te igre broje na milione korisnika i njihov broj sve više raste. Sada imate priliku da budete običan student ispred vašeg računara, dok ste u igri heroj level 60+ i imate guild ili četu ortaka sa kojima putujete i istražujete taj magični virtuelni svet. Više nije suština individualnosti. Jedino možemo opstati ako smo u timu i nešto rešavamo zajedno. Ljudi su sada ponovo krenuli ta kreiraju plemena, grupe, civilizacije. Jedan od strahova koji se javlja, lično i kod mene, je taj paralelni život. Potrebno je na nekoliko sati isključiti se iz realnog života i posvetiti se vašem alter egu na netu. Mada i to nije loše kada bolje razmislite. Koliko smo samo sati provodili za TVom. Gledali razne serije i poistovećivali se sa raznim likovima sa TV ekrana, i plus svo to vreme smo bili pasivni posmatrači. Sada imamo priliku da interaktivno učestvujemo u tom virtuelnom svetu.
 
Ako ste mislili da je ovde kraj i da je to suština, prevarili ste se. Pored herojskih RPG igara pojavile su se igre kao što je Second Life, koja vam nudi mogućnost da i zaradite igrajući igru. U toj igri imate prilike da kreirate vašeg lika koji predstavlja vas i da istražujete virtuelni svet. Pored toga, vi možete kupovati virtuelne nekretnine i kreirati razne kuće, diskoteke, salone, hotele u tom svetu. Naplaćivati razne usluge koje nudite tamo ili preprodavati nekretnine. Možete iznajmljivati lokale, kuće i stanove. I što je najbitnije, uzeti pravi novac za to. Postoji trenutna valuta odnosno vrednost jednog Linden dolara koji se koristi u igri Second Life. On ima pravu vrednost u realnom životu. Postoje posrednici koji vrše vaše transakcije iz virtuelnog novca u pravi.
 
Zanimljivo je da su i veće svetske kompanije videle potencijal svega ovoga i počele da otvaraju svoja virtuelna predstavništva. Takođe, ekonomski aspekt je skoro pa revolucionaran. Inače, da napomenem da ne morate igrati samo Second Life da bi zaradili, takođe, možete prodati vašeg heroja iz World of Warcrafta na eBay-u ili drugim aukcijskim sajtovima i zaraditi pravi novac. Pored gotovih heroja tu su i razne stvari iz igre koje se prodaju, kao što su mačevi, štitovi, napici, magije itd...
 
Trenutno najbogatija devojka koja živi u Second Life-u je nemica, japanskog porekla, koja u realnom životu zarađuje preko milion dolara godišnje, zahvaljujući igri Second Life. Jedan lik je čak stavio svoju pravu kuću na hipoteku, da bi u pomenutoj igri otvorio noćni klub. Novac je povratio za manje od godinu dana, i već zarađuje nekoliko stotina hiljada dolara godišnje.
 
Sve te online igre imaju i tamnu stranu. Prijavljeno je nekoliko slučajeva umiranja zbog ovakvih igara. Likovi su provodili i preko 70 sati igranja bez prestanka. Roditelji su nalazili svoju decu umrlu za svojim računarima. Ti slučajevi su većinom iz Koreje koja je poznata po svom fanatizmu za igrama. Kao što sam napomenuo ranije, svako preterivanje je štetno i može da ostavi trajne posledice. Pored smrtnih slučaja, dosta ljudi se obraća lekaru za pomoć o lečenju zavisnosti od igara. Izgleda da smo dobili još jednu, ali ovoga puta, legalnu drogu, koja može i da ubije, možda brže nego prava droga. Verujem da kod nas nema takvih slučajeva. Moram da naglasim, i ako sam spomenuo drogu, i ako sam ih čak uporedio sa igrama, lično mislim da se to dvoje ne može porediti. I ne mogu se tretirati isto. Iako postoji zavisnost od igara, ona se stiče veoma sporo i mnogo duže nego zavisnost od neke droge. Isto tako i TV je zavistan, internet, knjige itd...
 
Nadam se da sam uspeo da vam predstavim nove igre u malo drugačijem svetlu, malo svetlijem, ali nisam hteo da vas poštedim i one tamnije strane. Mislim da je potrebno sagledati stvar i svakog ulga pa tek onda dati konačan zaključak, ako se on uopšte može i dati ovde. Bez obzira na sve, igre će se nastaviti razvijati, na nama je da ih pratimo ili. Svaku novu tehnologiju prati dosta predrasuda, pa tako i ovu. Industrija igara već zarađuje više od filmske industrije i industrije muzike, a 2008. će zarađivati više od obe industrije zajedno!

Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.Posle kraće pauze blogovanja, javljam Vam se živ i valjda zdrav u nadi da ću Vam preneti utiske sa Green Festa koji je održan u Indjiji 26. juna na kome su nastupali legendarni Peppersi.

Drug Igor i ja smo uspeli iz Čačka da stignemo u Inđiju oko 13 časova, presedajući iz busa u voz u BGu. Putovanje vozom je bilo interesantno, sobzirom da je voz bio krcat veselom ekipom omladine. Atmosfera je bila vesela i pozitivna, stekao se utisak kao da je u pitanju odlazak na izlet osnovne škole. Interesantno je to, što jedini mi u tom vagonu nismo imali kartu. Svi su ostali mahali sa nekakvim kartama, dok smo se mi onako skromno stideli i razmišljali kako li ćemo proći. Posle nekoliko minuta, kondukter nas je odmah pikirao i prišao sa rečima: "Hajde od Vas da počnem", sa kiselim osmehom. Tako da smo morali da platimo, a kartu nismo dobili.

Ekipa se iskrcala u Inđiji gde nas je već čekao prevoz do lokacije festa, koji je se nalazi 5-6 km od centra Inđije. Bilo je i buseva, a i taksista lešinara koji je košao oko 800din. Međutim, rešili smo da malo prošetamo Inđijom. Već je bilo dosta naroda kada smo stigli. Parkovi su bili puni ljudi, a na svakom koraku nalazila bi se tezga sa raznim RHCP inspirisanim materijalom, od bedževa, znojnica pa sve do majica i kačketa i to u mnogobrojnim copy-paste varijantama. Nisam mogao da odolim iskušenju a da ne kupim jednu znojnicu RHCP, takođe nešto kasnije nisam mogao da odolim ni majici.

Dan je bio kao stvoren za koncert. Uspeli smo da se uguramo u jedan od buseva koji voze do lokacije nastupa za 100 kinti. Veliki broj ljudi je krenuo peške, po onoj vrućini. Kada smo stigli tamo izgledalo je kao da sam stigao na plažu. U daljini se nazirala bina. Od autoputa do nje ima oko 200 do 300 metara. Veliki broj štandova se nalazio ispred same lokacije. Pivo 150, voda 100, pa vi vidite. E da, pljeska 200. Inače, sve mi je delovalo kao dobra organizacija. Dobili smo mnogobrojne flaere sa uputstvima "kako", "gde", "šta", i "kako". Veliki broj obezbeđenja i organizatora davalo je profi šmek celoj manifestaciji. Obukli smo svoje nove RHCP majice i ušli u samu "arenu" događaja. Ritam Nereda je već počeo sa svirkom ispred manjeg broja ljudi. Unutra je bilo još više štandova i "poljaka toaleta". Sobzirom da nisam ljubitelj HC ili HM, Ritam Nereda mi je zvučao odlično. Dok je Ritam pržio masu, počela je polako da pada kiša. Obratio sam pažnju na oblake i nisam bio zadovoljan sa onim što sam video. Nebo oko nas je bilo skroz sivo i crno. Pljusak je osuo po publici, ali je ukratko i prestao, pa zatim opet i sve tako. Kasnije se nešto razvedrilo i mislio sam da je to to i da kiše više neće biti.

Kako je arena počela više da se puni, Edo Maajka je stupio na scenu. Pozdravio je publiku i u svom karakterističnom fazonu repao. Međutim, primetio kako se publika smara i obratio se sa pitanjem što smo smoreni. Zatim je rekao kako je i on smoren i da i on samo čeka Pepperse, ali je plaćen tako da mora da odradi svoje. Između izvođača puštala se play muzika koja je zanimala masu, dok novi ne izađu na binu. U međuvremenu smo odlazili po pivo i ostale napitke. Da se jede više nije bilo isplativo. Trebalo je brinuti o samom povratku do Inđije, pa zatim do BGa, pa onda do ČA.

Videlo se da su skoro svi nestrpljivo iščekivali Pepperse koji su zakazani za 21č. Ali kao da je masa mogla da ih očekuje svakog trenutka. Program se nastavlja, a na scenu dolazi Kiril. Makedonska grupa koja svira etno/techno fazon. Moram Vam priznati da sam bio oduševljen. Pogotovu kada je bio mix u kojoj učestvuje živa truba. I naravno odlična obrada Otpisanih. To je baš ponelo masu, a njihov kvalitet bio je pohvaljen ogromnim ovacijama i aplauzima posle svake numere.

Vreme je prolazilo ali nekako sporo. Nikako ti Peppersi! Izašli su i Casabian na scenu. Na žalost publika nije imala razumevanja za njih. Čak je i sam pevač upitao da li smo mi ikada čuli za njih. Iskreno, smorna mešavina engleskog roka, chillout-a i ko zna čega još, ali ipak kvalitetno samo ne za takvu manifestaciju. Nekoliko minuta pred kraj njihovog nastupa primetio sam helikopter koji je kružio oko arene. Ubrzo su svi primetili kako čoper leti nisko i predpostavili da stižu Peppersi. Pozdravili smo čoper aplauzom i ovacijama i nastavili njihovo iščekivanje. Od celognevnog cimanja noge su počele baš da me bole, a trebalo je izdržati do 23č.

Casabiani su se razočarano povukli uvideći da publika nije bila skoro ni malo zainteresovana za njih i kako svi već nestrpljivo čekaju Pepperse. Sada je bilo pola devet. Play muzika nas održavala u životu i 21 čas je otkucao...

... ali Peppersa i dalje nije bilo. Agonija čekanja, koja je bila skoro bolna, zbog dugotrajnog stajanja, odužila se skoro čitavih sat vremena. Izgleda da je bilo nekih tehničkih problema na bini. Ali napokon, Red Hot Chili Peppersi se konačno pojavljuju. Standardno, prvo su izašli basista i gitarista, pa potom i Čed bubnjar. Publika je poludela, vrištali smo i aplaudirali dok su oni svirali uvod. Zatim je i Entoni izleteo u bokser stilu počevši da peva Cant Stop. Svi smo bili oduševljeni. Zaboravili smo na sav bol i čekanje. Spektakl je počeo. Sledile su pesme: Dani California, Scar Tissue, Californication itd...

Momci su svirali profi i kvalitetno. Zvučalo je kao sa CDa. Ozvučenje je bilo odlično. Kristalni bimovi, i 3 video bima, jedan glavni i 2 sa strane pružali su vizuelne senzacije, odličnog miksa živog nastupa i inserta spotova. Možda je dalji izbor pesama bio malo slabiji. Izgleda da su momci rešili da promovišu novi album, sa ne tako poznatim ili hitičnim pesmama. Ali svi smo mislili da će u početku biti ovako, a kasnije će svirati njihove legendarne pesme kao što su Other Side, Under The Bridge, Paralel Universe, Fortune Faded itd... Umesto toga bili smo počastvovani sa By The Way u kojoj je Entoni bio malo više ne zainteresovan. Posle toga su se zahvalili i povukli sa bine. Publika nije znala šta ih je snašlo. Posle par minuta Peppersi su se vratili i odsvirali Give It Away, što je većini govorilo da nastupu sledi kraj. I tako je i bilo. Posle sat vremena i par minuta Peppersi su se povukli. Publika je apelovala sa onim američkim fazonom: "We Want More", ali vapaji su bili uzaludni čak i na engleskom.

Rešili smo da polako krenemo ka izlazu kako bi što pre stigli do buseva, koji su nas po dogovoru čekali ispred. U jednom sam čuo ogromno skandiranje. Okrenuo sam se i ugledao neverovatan prizor. Plastične flaše, i čaše su letele ka bini. Publika je bila besna i veoma nezadovoljna. Moj drug Igor se malo iscimao misleći da je ne moguće da Peppersi ovo dožive, a ako su već morali zašto smo mi Srbi morali da budemo prvi koji će to da im prirede!?

Kroz tesnu gužvu probili smo se napolje, i kako smo zakoračili nekoliko koraka usledio je LEDENI pljusak, praćen LEDENIM vetrom. Ne nemoguće! U skoro mrklom mraku lako smo postali dezorijentisani i jurili za nekim autobusima koji su bili parkirani u daljini. Nešto kasnije smo shvatili da to nisu naši busevi, već privatni prevoz. Mokri do gole kože i šibani hladnim vetrom, pratili smo ostatak gomile koja je bežala ka kolima i autoputu. Dok smo stigli tamo svi autobusi su bili prepuni i stajali u mestu. Ono malo srećnika je uspelo da se ugura u buseve, dok su ostali zakrčili ceo put, tako da niko nije mogao da prođe. Kao šlag na tortu došli su i automobili koji su krenuli da se uključuju. 90 000 ljudi polu goli na ledenoj kiši na otvorenoj livadi, pod nebom koje je sevalo i grmelo, tražilo je utočište. Igor i ja smo mislili da je dobro da idemo sam napred i kad tad ćemo uhvatiti neki bus. Međutim niko nije hteo da nas primi. Shvatio sam da je mnogo pametnije da nađemo skrovište od kiše, nazad na ulazu u arenu nego da pešačimo po kiši od Inđije do koje je imalo pola sata hodom.

Uspeli smo da neđemo mesto pod jednim od suncobrana pod kojim se nalazlio već preko 20 ljudi. Srdačno su nas primili i svi smo u tom trenutku delili istu sudbinu ledenog pakla koji je vladao napolju. Počeo sam da mislim kako su se Peppersi namerno povukli jer su dobili informaciju o oluji, što se kasnije i spominjalo u vestima. Presvukli smo mokre majice, ali i pored suve odeće na sebi vetar je bio nemilosrdan. Jedva je nas 20ak uspevalo da zadrži jedinu zaštitu od oluje koju smo imali, a to je bio naš dragi suncobran. Devojka pored mene koja je bila sa dečkom počela je da plače koliko joj je bilo hladno, a ona samo u nekoj majčici. Ni dečku nije bilo lako, ali je verovatno mislio samo na nju. Ustupio sam im mesto malo bliže centru suncobrana gde je malo toplije. Kiša nije prestajala, a vetar je bio sve jači. U jednom trenutku munja je udarila u jedan od stubova i nestalo je struje na celom području. Posle par minuta osvetljenje se vratilo.

Plan nam je bio da sačekamo da prestane kiša, i da se uputimo ka Inđiji. Posle 40ak minuta želja nam se ostvarila. Vreme se malo smirlio i krenuli smo. Prazni busevi nisu hteli da prime nikog, navodno traže samo one koji imaju povratnu kartu. Ljudi mokri i promrzli nisu mogli da uđu u autobuse. Vozači su se pozivali na naređenje koje im je izdala policija. Ta ista policija koja je pokazalo kako "uspešno" radi svoj posao, kada je nestala prilikom nastanka oluje i najvećeg kolapsa u istoriji saobraćaja Srbije. Video sam da je ovo ludnica i već sam digao ruke od svega. Pozvao sam oca koji je sa bratom krenuo za BG, kako bi nas koliko toliko pre vratila kući. Jer nisam želeo da još i onako mokar čekam autobas za ČA u BGu.

Konačno smo stigli u Inđiju. Dovukli se nekako do železničke stanice, ali tamo je takođe vladao haos. Jedan voz prepun ljudi stajao je preko pola sata. Kiša je opet počela. Jedan od buseva je stigao na ž. stanicu. Odvezao nas je do autobuske stanice. Tamo smo mislili da će imati bus za BG. Veliki broj ljudi je bio razočaran kada su saznali da nikakav bus za BG nije organizovan. Molili smo da se nešto organizuje i konačni dobili bus sa kojim smo sitgli u BG oko 4 ujutru. U ČA sam stigao oko 6 na taj način okončavajući jednu veoma interesantnu avanturu.

Kao i većina uvideo sam da je ta ogromna organizacija uspela da bude organizovana kada je trebalo narodu uzeti pare, a zatim kada im je trebalo pomoći nisu mogli ni buseve da organizuju. Bili smo prepušteni sami sebi. Novac se tražio na svakom ćošku. Onoliko priča o organizovanom saobraćuju pale su u vodu. Možda jedan od najgorih propusta je bio veoma kratak nastup Peppersa. Svi su bili deprimirani i razočarani. Red Hot prvi put u Srbiji i takav debakl. Nisam mogao da verujem. Lično se osećam iskorišćenim. Ali šta da se radi, ovo je Srbija a ovde je sve moguće. Bilo kako bilo, svakako jedno iskustvo više u mom životu. Žao mi je što ću više pamtiti preživljavanje same oluje i odlazak i dolazak, nego koncert Peppersa, jer ipak nisu ostavili tako veliki utisak na mene u odnosu na vremensku nepogodu.

galerija: 
Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.
Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.Slike sa koncerta grupe Red Hot Chili Peppers koji je odrzan u Indjiji 26. juna 2007.
Godina 1961. 12. april. Juri Gagarin se sprema da postane prvi čovek koji je otišao u svemir. Nalazi se u kupoli rakete Vostok i čeka odbrojavanje. Koroljev se nalazi nekoliko stotina metara dalje u bunkeru ispod površine zemlje.
 
Koroljev pozdravlja Gagarina i daje znak za poletanje preko radio veze. Snažan potisak koji kreira Vostok 1, potresa sve okolne objekte, pa čak i sam bunker u kome se nalazio Sergej Koroljev. Gagarin leti ka svemiru i orbiti brzinom 300 m/s. Provodi skoro 2 sata u svemiru i vraća se nazad na Zemlju. Tako je Rusija postala prva zemlja koja je poslala čoveka u svemir. Gagarin je postao nacionalni heroj i neverovatna ceremonija mu je priređena u Moskvi.
 
Koroljev, nema vremena za proslavu već hitno mora da nastavi rad na narednom Ruskom svemirskom projektu. 
 
Emisiju koju je emitovao History kanal pre par dana, a koju sam imao prilike da gledam, do detalja opisuje ovaj Ruski poduhvat. Međutim, ono što me je zaintrigiralo da napišem ovaj post, je izjava naratora dokumentarnog filma. Naime, dok je Gagarin ulazio u kabinu, Koroljeva su prebacili u bunker nekoliko stotina metara dalje od mesta poletanja. Inače, Sergej Koroljev, je ruski raketni inženjer, svojim pečatom koji je ostavio u Sovjetskom savezu, zvali su ga genije. Koroljev je sa sigurne daljine posmatrao poletanje, i davao komande. Ništa posebno, rekli bi ste, to je normalno i to svi rade, pa čak i amerikanci. Ali suština je sledeća: Dok je Koroljev odlazio u svoj bunker, narator je opisivao trenutnu situaciju, i izjavio sledeće:
 
Gagarin je potrošna "roba",
dok Koroljeva Rusija ne može da dozvoli da izgubi!
 
Emisija je nastavila dalje, a mene je ta izjava malo prodrmala. Zamislite, Gagarin, čovek astronaut, pardon, kosmonaut, ceo svoj život podredio karijeri, treninzima, karantinima, izučavanju, letenju. Bio jedan od najboljih ruskih pilota, i na kraju posta slavan, ali to Rusiji, odnosno, onim glavonjama, ne znači ništa, on je samo potrošna roba. I ako ta raketa pukne pri poletanju, što se dešavalo na mnogim misija, Gagarin će istog momenta biti mrtav, jedino ako nekim čudom stigne da se katapultira. Čovek koji svoj život stavlja na crtu svaki dan, on je potrošan!?
 
Sa druge strane Koroljev, glavni inženjer i vođa ruskog svemirskog projekta, je strogo čuvan, čak i od javnosti. Mozak cele operacije. Ne, njega ne mogu da dozvole da izgube. Taj mozak koji je u stanju da kreira raketu, svemirsku stanicu, i sve propratno što je potrebno, on je top priority majke Rusije. Ako se nešto desi Gagarinu, poslaćemo pismo porodici, napravićemo jedan spomenik i to je to. Ali Koroljeva ne možemo nikako da izgubimo. On je važniji i od same misije. Čovek koji je ceo svoj život posvetio nauci i izučavanju. I neka mi sad neko kaže, da se znanje ne ceni!
 
Ovo vas natera da pomislite koliko mi zaista vredimo? Šta smo zapravo mi? Da li želimo da budemo potrošna roba, ili pak neko koga ova zemlja ili neka druga ne sme da dozvoli da izgubi?

Neverovatno, ali ISTINITO! U Blizzardu najavili novu verziju legendarnog StarCrafta. Čuvena epska saga se nastavlja!

Kako to samo Blizzard ume, i ovoga puta iznenadio je sve nas, a pogotovu i sve one koji su se nalazili u Olimpijskom stadionu u Seulu (Južna Koreja). Naime, u Seulu se održavao Blizzard World Wide Invitational. Poseban turnir koji organizuje Blizzard, ali na koji mogu doći samo oni koje lično uprava Blizzarda pozove. Turniri se organizuju u Worcraftu III i StarCraftu. Samo najbolji igrači iz celog sveta mogu da učestvuju. Naravno, publika može bez pozivnica da uđe, ali su mesta ograničena.

Sve je to lepo, i verovatno je većina od Vas upućena u taj event. Ali ono što je interesantno je to da je upravo na ovom turniru, bez ikakve najave, Blizzard prezentovao svoj novi projekat: StarCraft II. Prisutni, koji su inače neverovatno veliki fanovi svih Blizzardovih igara, nisu znali šta ih je snašlo. Ljudi su počeli da vrište od sreće, neki su čak padali u nesvest.

Za većinu Vas, koji nistu upućeni u StarCraft serijal, ili ako jeste ali niste hardcore fan, to ne predstavlja ništa posebno i verovatno ste se nasmejali. Ali za nekog ko je zaljubljenik u StarCraft, lično ja a i mnogi milioni širom sveta, to je predstavljao pravi udarac. Toliko se nadalo da će se jednog dana pojaviti nastavak ili novi deo. Ljudi su pisali peticije Blizzardu da pokrene rad na novom StarCraftu. Ogromna količina ljudi je to iščekivala, ali sve je delovalo bez vredno, sve do 19. maja 2007. kada nas je Blizzard sve pogledao i još jednom iznenadio. Da li je to bio taktički potez Blizzarda. Oni su lično pričali kako nemaju nameru da nastave priču i samu igru StarCraft. Fanovi su bili primorani da prave svoje modove. Neki su čak i zamrzeli Blizzard zbog toga. Zavidno smo gledali kako se kreirao i igrao Warcraft III. Neki su bili primorani da zavole i ovaj serijal. Ali to nije ispunjavalo njihova srca. Divili smo se Blizzardovoj kreaciji u vidu Warcrafta III i sada Word of Warcrafta, ali mi, mi okoreli fanovi, smrtno zaljubljeni u StarCraft i svaki minut njegovog igranja, ostali smo uslišeni.

Sada konačno, posle toliko godina, Blizzard nas je pogledao i pružio nam ono što smo toliko iščekivali.

Nekoliko puta sam načuo neke nagoveštaje, od kreiranja filma po prilči StarCraft, pa do izlaska same igre, ali nisam verovao. Danas sam na GameSpy-u imao prilike to i da vidim lično. U samom tekstu koji su pisali autori GameSpy sajta, mogli ste da osetite njihovo interno oduševljenje. Nijedan game review nije do sada tako napisan, a kamoli najava. Šta li će tek raditi kada izađe igra? Takođe, autor je bio oduševljen što Blizzard nije kreirao nešto tipa: World of StarCraft ili Universe of StarCraft. Izjavio vi je da bi taj postupak zarobio sve igrače sveta i to na svih 24 časa dnevno. Jedan deo dana bi ste igrali WarCraft, a drugi deo bi ste posvetili StarCraftu i to sve vreme online. Naveli su i nekoliko primera zašto takav serijal ne bi bio dobar za sam StarCraft. WarCraft je prošao kroz tu "prirodnu selekciju", ali je dobro što StarCraft nije krenuo tim MMORPG putem. Ovako ćemo konačno imati nastavak izvorne igre u izvornom obliku.

Što se same igre tiče, naravno ona je u 3D engine-u. Unapređena je sama kontrola jedinica. Svaka rasa (Terran, Protoss, Zerg) dobila je nove jedinice, ali je najavljen spektakularni come back čuvenih likova iz prvog dela, sa dodatnih mogućnostima. Posebno se radilo na balansu same igre i odnosa snaga i jedinica. Igrivost je podgnuta na viši nivo. Očekuje se brže igranje, a pogotovu i mnogo dinamičnije multiplayer partije. Grafika je na odličnom nivou. Igra podržava DirectX 10. Fizika igre je takođe poboljšana. Ono što je posebno bitno navesti je i to da ste sada u prilici da kreirate mnogo veću armiju u odnosu na prvi deo. Izrađen je poseban engine za kontrolu većeg broja jedinica, a istovremeno i njihovo bolje prikazivanje na ekranu.

Još se ne zna kada će igra zvanično biti puštena u prodaju, ali svakako je značajno znati da je ona ipak kreirana. Sve što je potrebno jeste da sednemo i čekamo. Blizzard je još jednom pokazao da ume da predstavi svoj proizvod na "pravi" način. Sigurno je jedna od najboljih game developing kompanija na svetu i ono što je najbitnije - misli na Nas.

Nadam se da sam uspeo da prenesem ovaj vibe uzbuđenja koji me je prodrmao kada sam saznao za nastavak. Nema veze ako niste shvatili u potpunosti o čemu se radi, StarCraft fanovi će razumeti. Ostalima mogu da preporučim da obavezno odigraju StarCraft i StarCraft Brood War pre nego što izađe StarCraft II i tada će te razumeti.

 

linkovi:

www.starcraft2.com

www.blizzard.com

 

Za kraj, samo jedan screenshot:

StarCraft II Screenshot

Godina 2122. Svet je potpuno uništen nuklearnom katastrofom. Nekolicina ljudi je uspela da se infiltrira u specijalne bunkere duboko u jezgrima planina, kako bi našli utočište i preživeli. Tvoj srećni bunker, u kome si ujedno i odrastao nosi broj 13. Nisi ni svestan da će ti se život uskoro, totalno promeniti.
 
Tvom bunkeru je pokvaren čip za kontrolu prečišćavanja vode. Čiste vode će biti još samo 150 dana, a na tebi je da spaseš sve u bunkeru.
 
Tako počinje priča jedne od legendarnih RPG avantura. Ovde je reč o post nuklearnoj avanturi. Priča se odvija, u ne tako dalekoj, budućnosti. Zbog krize u kontroli energetskih resursa na planeti, a ujedno i nuklearnog naoružanja izbio je (verovatno) III Svetski Rat, ali ovoga puta sa manje konvencionalnim naoružanjem (nuclear bombs). Vi se nalazite negde na teritoriji "bivše" Amerike, duboko u jezgru jedne planine u kome je izgrađen anit-nuklearni bunker. Navodno, vi ste se tu i rodili, tako da niste imali prilike da vidite spoljašnji svet, sve do sada...
 (Dalje)