ParkZavršetak III godine studija, protekao je sunčano uz završnu prezentaciju projekta. Ovo su oni trenuci gde vidite sve kolege sa smera na jednom mestu i to odjednom! Poslednji dan semestra, dele se potpisi, ludnica - haos!

Ovoga puta nisam imao problema oko potpisa i izostanaka sa predavanja. Odradio sam ovaj semestar, a i kompletnu III godinu - profi. Posle one ludnice i haosa, posle podele autograma od strane profesora (mislim da bi im pozavideli svi naši teniseri), mala grupa studenata je ostala da odsluša našu odbranu projekta. Interesantno je to što smo kraj semestra proslavili radno. Umesto da kuliramo negde na Moravi ispod nekog drveta, mi smo branili projekat kod prof. Micića. Na čelu sa našim team leaderom, nas petoro je odradilo majstorski posao. Iako je profesor ostavio, pomalo, kiseo i nesiguran utisak, mislim, da smo uradili odličan posao. Ponosan sam na celu ekipu!

Kompletnu dokumentaciju projekta, plan, snimanje stanja i sam uvod u informacione sisteme uradili su Milica, Direktor i Alexa. Posle njih, moja malenkost, je imala čast da predstavi svoj rad na bazi podataka za taj sistem. Najlepše za kraj, team leader lično, predstavio je kompletno odrađeno rešenje sistema u HTML formi. Stvarno interesantan rad od strane studenata, kada se uzme u obzir da je u pitanju reč o Tehničkom Fakultetu u Čačku, gde je praktična motivacija studenata, na malo nižem nivou.

Pre toga, lično sam morao da idem na psihologiju. Zaostala obaveza iz II godine. Konačno sam dobio potpis, sad mogu da počnem da je učim. Stigao sam da dođem na informacione sisteme. Predpostavljam da je team leader pomislio da nisam ni ustao i da lepo plivam svojim snovima. Mogu da zamislim Direktora koji u pozadini slatko smeši svoje brke, uživajući u psihičkim mukama našeg team leadera.

Posle odbrane projekta, kompletan tim se okupio i otišli smo to i da proslavimo. Galija je jedini i pravi izbor kada su post-fakultativne aktivnosti i proslave u pitanju (definitivno najbolji espresso u gradu, ako mi ne verujete pitajte team leadera). Posle toga usledilo je šetanje kroz park. Neverovatno je to da sam zaboravio fotoaparat na klupici u parku. Još neverovatnije je to, da ga je čuvar parka pronašao i kada sam se vratio po njega, prišao mi i pitao me je da li ja tražim aparat. Nisam verovao da ću ga uopšte i naći. Definitivno postajemo deo evrope, hehe.

Sve u svemu, happy ending kompletne priče. Ima li smo dosta obrta u toku semestra. Nije baš bilo tako dinamično kao u početku, ali je svakako ostalo koliko-toliko interesantno. Deo filma koji tek sad počinje je i najzanimljiviji. Ovaj deo se zove ispitni rok i žurka može da počne. Do sada su glavni glumci imali sitne zadačiće i prepreke, izazove i iskušenja. Sada treba da pokažu zašto su glavni glumci. Kada pritisak počne da se nadvija nad njima i polako ih pritiska. Znaju da ne mogu mnogo da se odupiru i da će kad tad biti slomljeni, ali svejedno nastavljaju dalje. Pored ispita koje imam zakazane za jun, povremeno mi uskače i po neki kolokvijum. Nadam se da ću na kraju uspeti da odradim većinu ispita.

Danas sam imao jedan kolokvijum iz informacionih sistema i prošao je dobro.

Galerija:
(klikni na sliku za uvećani prikaz)

bokela | Direktor | team leaderteam leader
AlexaMilica
DirektorProfesor Micić i team leaderMilicaDirektor | Ikodin | ShekyKolegePotpisivanje
kolegeprof. Micić i miTim@Galijabokela | Ikodin
kafica@espressoSetnja parkom
Fontana
Ovčarsko-Kablarska klisura je poznata po svojoj lepoti, svojoj reci, banji i jezeru. Tu se nalazi i hidroelektrana, a pored tih tehnoloških čuda nalaze se i mnogobrojni manastiri, koji datiraju čak i pre 14 veka.



Jedan profesor sa fakulteta, Momčilo Vujičić organizovao je posetu Ovčar banji, hidroelektrani i manastirima. Tako smo se i mi, mala ekipa sa treće godine, pridružili drugacima koje je vodio profesor. Jeste da često odlazim do banje, ali još jedan izlet sa kolegama neće da škodi, pogotovu ako je zanimljiv.

Našli smo se oko 7č ujutru, čekajući voz na stanici. Bilo je lepo jutro, sunčano i toplo, odlično za slikanje. Ekipa je već počela da se okuplja, bilo je dosta ljudi. Voz je po starom srpskom običaju kasnio i 20ak minuta.
DirektorAlexaIkodin
prof. Momčilo VujičićTanja & JanjušPruga
StanicaOrtaciVozić
Ćira
Brzo smo stigli do banje, praktično doleteli.
Direktor i AlexaIkodin i bokelaOvčar Banja
IzlazakKolegeDelegacija

Rešili smo prvo da obiđemo hidrocentralu, koja je inače reverzibilna elektrana. Na jezeru Međuvršje se nalazi protočna elektrana. I pre sam imao prilike da posetim ovo postrojenje, to je bilo na praksi u tehničkoj školi. Zavučen tunelski ulaz u elektranu, podsećao je na neki top-secret projekat iz američkih filmova. Tu nas je sačekao jedan radnik i sa malom pričicom o istoriji elektrane i njene izgradnje uveo u kompleks. Sve je onako, klaustofobično. Ubrzo smo se našli kod turbina kroz koje protiče voda za pokretanje generatora, koji se nalazi na spratu iznad. Sa samo dve turbine, odnosno, generatora, ova elektrana je do pre 20ak godina napajala skoro celu zapadnu Srbiju. Iznad smo imali prilike da vidimo generatore i salu u kojoj se nalaze. Posle toga usledio je obilazak centralne sobe (command center) našeg čačanskog NORADa. Vidi se prisustvo dosta stare opreme, pored jednog računara i par instrumenata koji su novijeg datuma.
Logo
TurbinaGeneratori
DANGERKran za servisiranje generatoraKomandni centar
Kontrolna tablaSabirnice

Imao sam jedan čudan osećaj nostalgije, to sam primetio i pre kada sam dolazio na praksu. U vazduhu se oseća onaj duh socijalizma i ono staro vreme hiper gradnje i radnih akcija. Čudno je to što ja nisam imao prilike da to proživim, ali imam osećaj, kao da sam prisustvovao svemu tome. Svi ti ljudi koji rade tu, ta oprema, sve je kao iz nekog prošlog vremena i doba.

Posle obilaska, uputili smo se za manastir Blagoveštenje, koji se nalazi u brdu iznad elektrane. On je jedan od najstarijih manastira u Srbiji. Turci su ga nekoliko puta palili, tako da je preživeo nekoliko renoviranja do sada. Freske su takođe, veoma stare i paljenje je uticalo na njihov izgled. Veoma mali manastir za razliku od ostalih koje smo imali prilike da posetimo.
Ulaz u manastir
BlagoveštenjeZvonoStazicaDvorišteKonak
Direktor i AlexaAlexa i bokelaMisticibokela i Mistici

Na putu, koji smo išli pešice, do sledećeg manastira uspeo sam da fotografišem, par zanimljiv
ih stvari:
Planinari
TunelVikendice
 
Posle napornog pešačenja, konačno smo pronašli oazu u sred vrele žege koja nas je okruživala. Manastir Nikolje, ženski manastir. Manastir koji je sakriven ispod puta u gustoj šumici. Monahinje su nam priredile neverovatan doček i osvežile nas u pravom trenutku sa vodom, šecerom i ratlukom. Kada smo ušli u manastir odmah sam osetio drugačiju atmosferu. Sve je delovalo mirno i veoma prijatno. Odmah sam osetio svežinu i ona vrućina je odjednom nestala. Na prvi pogled sve je izgledalo lepo i sređeno. Za razliku od predhodnog manastaria, ovaj je bio mnogo veći, poseduje više objekata i u njemu boravi dosta monahinja. Ubrzo posle ulaska, obišli smo crkvu u središtu manastira. Ima li smo prilike da čujemo istoriju manastira i duhovnu istoriju Ovčarsko-Kablarske klisure. Tada sam saznao da je postojalo preko 20 manastira u ovom kraju. Sada ih je oko 10. Zbog toga ovaj kraj nosi naziv srpska Sveta Gora. Mati nam je ispričala priču o životu i o tome kako treba biti čovek, kako treba voleti sebe i druge, podelila nekoliko mudrih saveta sa nama. Morali smo da krenemo, jer su oni bili u poslu oko spremanja slave manastira.
Manastir NikoljeMistici u posetiKonakKonakMonahinja
Sledeća stanica - Manastir Preobraženje. Put do tog manastira bio je veoma zanimljiv. Morali smo preći reku Moravu, što je podrazumevalo prelazak veće grupe ljudi preko visećeg mosta. Uspaničeni studenti, koji se nisu nadali da će ih njihov voljeni profesor, povesti u takvu avanturu, nisu ni sanjali o tome kakva ih muka tek čeka. Iako su bili ubeđeni, da je taj most jedina prepreka na putu do manastira, pojavio se njihov stariji kolega Ikodin, kome je bilo neverovatno zanimljivo da grupu preko 30 ljudi (na čelu sa prof. Vujičićem) koja se u tom trenutku nalazila negde na pola mosta, zaljulja još koji metar gore i dole, pa čak i levo i desno. Pola njih nije znalo šta ih je snašlo u tom trenutku. Neki su već počeli da se krste i mole, kako bi se što bolje pripremili za pad u reku. Pored toga što je most, kao most delovao totalno nesigurno, trule daske, korodirajuće sajle i pocepana ograda
Da se ja pitam, ja bih ovuda preterao autobus!

Ikodin je dolio malo ulja na vatru. Mislim da se prof. Vujičić prvi dokopao obale sa druge strane, ostali su jaukali i vikali na Ikodina. Naravno našem Ikodinu ni jauk fine koleginice nije dovoljan da bi prekinuo svoja zla dela. Kada je situacija postala dovoljno kritična, Ikodin je rešio da prestane, pod pretnjom da će biti bačen u vodu. Jadnom narodu, pored one vrućine, bio im je potreban i Ikodin da ih još malo preznoji. Ni mi koji smo bili u grupi sa njim, nismo bili pošteđeni zaljuljanog prelaska na drugu stranu.
Ikodinov mostBridge Holders (Shakers)Planinarski DomMagistralaČesmaPut do manastira
Monastery KtitorsManastir Preobraženje


U poređenju sa predhodnim manastirima, ovaj manastir je najmlađi. Skoro je i sagrađen. Koreni ovog manastira i njegova predhodna postojbina nalazila se na mestu gde se danas nalazi železnička pruga i planinarski dom. Komunisti su srušili taj manastir kako bi napravili prugu Požega-Čačak. Čuli smo razne priče vezano za nesreće koje su zatekle te ljude koji su radili na rušenju tog manastira. Bilo je malo jezivo i sujetno. I ovde smo imali priliku da dobijemo od oca, razne savete i sugestije za pravilan razvoj naše ličnosti i moralnog napretka naše budućnosti.

Posle obilaska svih ovih manastira, koji se nalaze na pristojnom rastojanju jedan od drugog, vratili smo se u Ovčar Banju gde smo se malo osvežili. Setio sam se da lokalni restoran ima odlične lepinje sa kajmakom. Direktor nije bio siguran da li ćemo stići na voz, ako odemo na lepinje, ali smo ipak otišli. Lepinje su bile odlične i pored one vrućine, uživali smo. Dučićev voz nije ni došao kada je trebalo. Tačnije, otkazan je. Ostali smo zatečeni na stanici u Ovčar Banji. Sledeći je bio tek za par sati. To nam nikako nije odgovaralo, jer je to veče bilo finale lige šampiona (Chelsea - Manchester). Krenuli smo peške u nadi da ćemo stopirati do Čačka. Bilo nam je čudno što nema saobraćaja. Tada smo se setili, da se izvršavaju radovi na putu i da je saobraćaj zatvoren. Nema ni autobusa. Hrabro smo pešačili, i stigli od Ovčar Banje do hidrocentrale Međuvršje. Gazili smo vreo asfalt, koji je skoro postavljen, bili izloženi direktno suncu sa samo jednom flašicom kisele vode. Sobzirom da smo već celo jutro na nogama, grčevi su nas stigli. Prešli smo nekih 10ak kilometara. Menjali smo vođu puta na svaki kilometar, kako bi umoreni leader bio zamenjen uvek kada više nije u mogućnosti da vodi. Ironija da bude veća,  team leader uopšte nije ni krenuo sa nama. Kao da je znao, šta nas čeka. Videlo se da Direktor, ipak, nije u mogućnosti da vodi tim. Ipak mu mnogo bolje leže te manipulatorske sposobnosti. Sada kada je priroda udarila na njega i njegovu četu, počeo je da gubi razum i postajao sve nervozniji. Ikodin i ja smo čak mislili da je bolje zanimati se na putu do kuće, nego bledo pratiti asfalt. Rešili smo da svaki znak na putu koji je oboren ispravimo. Čistili kamenje sa puta, od odrona. Direktor je to video kao jedno veliko gubljenje vremena. Moral mu je drastično opao kada smo naišli na valjak i mašinu za postavljanje asfalta. Vrelina je tada dostigla beskonačne granice, a od radnika smo saznali da saobraćaj tek počinje od 18č i desetak kilometara niže. Srećom Alexa je nazvao oca i on je došao koliko je mogao kolima. Konačno je sve delovalo normalno.
Patkica
Povratak kući
posle 5km
Hot White Linepazi auto!

To veče smo se našli u gradu i uz pivo i utakmicu proslavili naše putešestvije.
U okviru Pedagogije imamo praktičan rad u školi na Tehničkom fakultetu u Čačku. Po prvi put sam, ove nedelje, posetio jednu školu u kojoj imam praksu kao budući profesor tehnike i informatike. Ne radi se o bilo kojoj školi već o osnovnoj školi Dr. Dragiša Mišović, koju sam imao čast da pohađam.

Mislio sam da će poseta školi izazvati talase nostalgije, ali se to nije desilo u velikoj meri. Imao sam prilike da vidim bivše nastavnike. Bilo mi je drago što sam kod nastavnika M. Ćendića imao praksu iz tehničkog obrazovanja. Profesor se malo promenio od kako sam ja napustio školu i od kako je i meni predavao. Videlo se da je i njemu bilo drago kada je mene video. Pored toga maksimalno mi je pomogao da prikupim svu potrebnu dokumentaciju škole koja mi je potrebna za kompletiranje zadataka iz Pedagogije, na čemu sam mu zahvalan.

Nisam očekivao, ali sam se prijatno iznenadio, kada me je prepoznala nastavnica istorije: Mila Lekić. Verovatno jedna od najboljih i najprofesionalnijih nastavnica u toj školi. Imala je čitav klub obožavatelja iz bivšeg VIII/4.


Bobiću, nadam se da ovo čitaš :)

Škola se dosta promenila - modernizovala. Nastavnik Ćendić uputio me je u nove reorganizacije nastave u okviru škole. Posebno me je zanimalo kako je to biti budući profesor, a pogotovu profesor informatike. Na moje iznenađenje, saznao sam da se sada odeljenja dele na manje grupe i imaju mnogo vežbi, za šta je potrebno dosta profesora informatike, pa i tehničkog obrazovanja. Od školskog pedagoga smo saznali da jedino u ovoj školi profesori informatike imaju prilike da odrade kompletan nedeljni fond časova, tako da ne moraju da jurcaju po drugim školama i da uklapaju časove, kako bi popunili fond. Trenutno zapošljavaju oko 10ak profesora informatike, što ukazuje na to, da je potražnja velika i da će posla najverovatnije biti u budućnosti. Poznato je da je od skoro uvedena informatika u osnovne škole od V do VIII razreda. Čak se neke vežbice drže i učenicima nižih razreda, što još više povećava broj potrebnih profesora.

Kao budući profesor tehnike i informatike imam prilike da radim i kao profesor tehničkog obrazovanja, što u svakom slučaju nosi sa sobom veće mogućnosti, ako slučajno posao profesora informatike bude nedostupan. Pored osnovnih škola tu su i srednje škole, tako da ovaj posao ima perspektivu.

Sa nastavnikom Ćendićem sam stigao i da porazgovaram na temu gde je bolje raditi u osnovno ili srednjoj. Njegovo je mišljenje da je ipak bolje raditi u srednjoj školi. Smatra da su tamo deca zrelija i već imaju usađene osnovne oblike ponašanja, dok sa mlađom decom i ako deluje lakše, to zapravo nije tako. Možda su lakše nastavne jedinice, ali je svakako teško organizovati tu decu, jer poslušnost je manja, a veća je odgovornost sa decom u osnovnoj školi u odnosu na decu u srednjoj.

Kada sam ga upitao da napravi presek između moje generacije i ove sada, odgovor nije bio baš tako pozitivan. On smatra da smo mi bili poslušniji i vredniji. Sada ima problem u komunikaciji sa određenom decom. Ova generacija slabo poštuje autoritet škole, pa i sam autoritet nastavnika. Opao je procenat odličnih đaka. Pored kritike na decu, nije baš zadovoljan ni sa novom generacijom roditelja. Ali navodi da to može biti razlog trenutnog stanja u zemlji. Mnogi roditelji imaju malo vremena da posvete svojoj deci, zbog toga i deca postaju takva kakva jesu.

Deluje mi da je trenutno lakše naći posao u osnovnoj nego u srednjoj školi. Mada je veće je strpljenje potrebno za osnovce i mnogo više razumevanja.

Što se tiče onog materijalno-tehničkog dela obrazovanja kada je u pitanju predmet informatika, OŠ Dr. Dragiša Mišović ima sa čim i da se pohvali. Poseduju kabinet sa preko 30 računara. Organizacija je bolja, tako da se odeljenja dele na dva dela kada je praktičan rad na računaru u pitanju. Što sa sobom povlači i dva profesora informatike po odeljenju. Isti je slučaj i sa predmetom Tehničko obrazovanje. Do skoro smo slušali priče, kako su profesori morali sami da obezbede materijal za rad, pa čak i potrebne računare, posredstvom nekih firmi. Izgleda da će sada manje biti problema oko organizacije nastave. Lično mi se sviđa što je informatika uvedena u osnovne škole, a pogotovu u niže razrede. Ne zato što ću ja možda imati obezbeđen posao sutra, već zato što je računar postao deo svakodnevnice. Za par godina, čovek koji ne bude umeo da koristi računar, smatra će se ne pismenim. Buduće generacije, moraće koristiti računar za bilo kakav posao, tako da je potrebno decu upoznati sa računarom što ranije.


Danas odlazim na vežbe iz informatike, očekujte nove utiske.

Predmet baze podataka može se svrstati među jedne od težih predmeta koje imamo na faxu. Inače, kao oblast IT-a i infrastrukture, svakako, su kičma funkcionisanja ozbiljnijih sistema. Takođe, administratori baza podataka u kompanijama imaju veliku odgovornost, ali isto tako imaju i veliku platu. Naravno, znanje koje mi stičemo na fakultetu ne može se porediti sa profesionalnom upotrebom.

U ovom semestru, čini se, od svih informatičkih predmeta najorganizovaniji je predmet baza podataka. Moja procena uzima u obzir i predavanja i vežbe. Ono što je najbitnije, je činjenica da iz ovog predmeta izučavamo konkretne stvari koje kasnije mogu biti primenjene u realnom životu. Onome ko planira da se usavršava u smeru ITa i specijalizacije u oblasti baza podataka, svakako će imati dobre osnove. Profesori koji nam predaju završili su Oracle akademiju i poseduju njihove sertifikate pored svojih diploma. Stečeno znanje mnogo dobro prenose studentima, što se vidi po njihovom profesionalizmu (koji su verovatno doneli iz akademije, kada je reč o organizaciji predavanja i vežbi). Pored računarske opreme koja je na odličnom nivou i Oracle softvera, studenti imaju pristup i e-learning servisu moodle, koji u mnogome pomaže učenje. O dobroj organizaciji predmeta i selekciji gradiva, govori i velika prolaznost studenata na dosadašnjim kolokvijumima. Takođe, posle svake obrađene lekcije sledi mini online kviz-test, koji pomaže studentima da bolje usvoje obrađeno gradivo,i pripreme se za kolokvijum.

Već sada smo imali prilike da rešavamo realne probleme. Kako se baze podataka ne mogu zamisliti bez SQL koda, tako je i sa Oracle-om i našim kursom. Pomoću OracleXE aplikacije, imamo priliku da učimo SQL kod kroz konkretne primere i vidimo rezultate.

Pored kolokvijuma, očekuje nas i seminarski rad gde se pored dokumentacija očekuje i odrađena konkretna baza podataka za neki sistem. Možda je najbitnije to što se vidi da profesori baš razumeju tematiku o kojoj predaju i nisu samo neke priučene kursadžije, koje nemaju pojma o čemu govore. Profesorka Danijela Milošević je radila u nekoliko većih firmi u Srbiji i poseduje praktično znanje koje veoma dobro prenosi na svoje studente. Tako da ne možemo reći da nam profesori prodaju maglu. Za nas studente je dobro što smo podeljeni u manje grupe, tako da svako ima svoj računar, manja je gužva pa je i praćenje predavanja i vežbi efikasnije.

Tehnički fakultet je poznat po velikom broju nezainteresovanih studenata za konkretne informatičke predmete. Smatraju da nema potrebe da se nešto tako detaljno izučava jer ne vide suštinu  i jednostavno ne planiraju sa tim da se bave, pa zbog toga i imaju averziju prema takvim predmetima. Izgleda da je ovaj predmet nekako podsvesno uticao na njih. Zahvaljujući dobroj organizaciji i planiranju gradiva, podsvesno su naučili mnogo toga i ako možda lično nisu to želeli. Ovo je dobar primer, kako studentima koji nisu zainteresovani za pojedinu oblast, ili maju strah zato što smatraju da nemaju pojma o čemu se radi, plasirati gradivo i zainteresovati ih za rad. Mnogi drugi profesori bi mogli da primene ovo iskustvo i bolje organizuju svoje predmete.
    
Jedina lična zamerka na kompletnu priču je što nemamo malo više ovakvih predmeta, ali ne samo to, već i da ne traju samo jedan semestar. Već sledeći semestar dolaze neki drugi predmeti, tako da se ovo znanje može zagubiti ako se ne radi redovno. Ako pogledamo realno, ono je i najkorisnije jer u odnosu na neke druge info predmete, ovo ima i praktičnu primenu, pored programiranje, koje je takođe bilo kratko. Posle toga, studenti nisu sposobni za profesionalni rad, već će prikupiti samo enciklopedijsko znanje i ovoga se sećati kroz izmaglicu. Izuzeci će biti oni studenti koji budu nastavili lično usavršavanje i izučavanje ovih tehnologija.

Za kraj, jedna pohvala za upravu Tehničkog fakulteta u Čačku, što je poslala ove profesore na usavršavanje, koji su stečeno znanje veoma dobro preneli. Odličan potez, koji se, nadam se, isplatio. Valjalo bi da ih bude više u budućnosti.

Posle odmora obično sledi rad, u stvari, to zavisi kako kod koga, ali je u suštini tako. Mada i ne mora da znači, a može i da bude, :)

ponedeljak:
Prva radna nedelja posle raspusta, počela je zanimljivo, a znate kako? Sa kolokvijumom iz internet tehnologija. Štreberski zadovoljan kako sam uradio kol, prešao sam u kabinet do... Tamo me je čekala uobičajena jutarnja doza Linuxa (openSuSe). Ovoga puta je bilo zanimljivo, pričali smo o svemu samo ne o, pogađate, Linux jer smo prešli na rad sa Windowsom. Završio se mukotrpni rad u Linuxu. Napustili smo prelepi svet konzole i kriptovanih komandi. Vratili se u nama nam drago prozorsko okruženje, gde je sve jasno, sve lepo, a ponekad čak nešto i radi. Iskreno, Linux mi je bio zanimljiv, jer sam sa Win-om odrastao, tako da je bilo interesantno naučiti nešto novo, i ako sam imao predhodno iskustvo u Linuxu. Videlo se po Marjanovom sarkazmu i blagoj dozi intelligent humora, da je Windows ipak... ali dobro :)


Naravno, kao i uvek, posle OSa, sledio je redovan jutarnji sastanak sa team leaderom uz jutarnju kaficu u obližnjem kafiću Montana (takođe poznata kao "restoran") O pečenjari i buvari neki drugi put.

Sumirali smo utiske sa kolokvijuma i zadovoljni ostvarenim rezultatima, sastali smo se sa Direktorom. Usledila je diskusija oko trenutne političke situacije i predstojećih izbora, baš onako studentski. Znate kako kažu: "Ako ne uspem kao student, uvek mogu da budem političar". Istina da je Direktor jedna veoma kompletna ličnost. On je i student, a verovatno i budući političar.

Sledila je Organizacija Rada, kao šlag na tortu, ali nisam imao strpljenja da ostanem do kraja. Koleginica me je primorala da idemo na doručak jer je bila mnogo gladna, a kaže kada je gladna tada je i mnogo nervozna. Nije baš sve jedno sedeti na tako ozbiljnom predavanju, pored tako nervozne koleginice. Ispraćeni Direktorovim smelim pogledom, napustili smo kabinet i zaputili se u grad na klopu.

utorak:
Radni utorak sam na žalost morao da propustim zbog službenog puta, koji me je odveo u Pranjane, kod Igora na slavu
Laughing. Kao i uvek, onako kako samo to porodica Tošić ume da uradi, slava je bila na visoko profesionalnom nivou. Tradicionalna zdravica sa domaćinom Mićom, uz pomoć lično njegove rakijice. Potom je sledila doza infuzije, gde gosti imaju prilike da probaju ad hoc organizovano raznovrsno pečenje i janjetina i prasetina. Moram napomenuti da je na slavi prisustvovao i moj uvaženi kolega Daške, koji je već uveliko član familije u ulozi zeta.

Šetnja do varošice i nazad, imala je za rezultat bolje upoznavanje Igorovih triju sestara, koje su stvarno tri predivne i veoma interesantne osobe. Od najmladje pa do najstarije. Ah da, nikako ne treba zaboriviti i Avrama, koji je svojom profesionalnom vožnjom uspeo da nas dostavi do Pranjana u roku od 30ak minuta. Razlog zašto nije bilo 20, je taj, što je Igor opet zaboravio gde se tačno skreće na jednoj od mnogobrojnih raskrsnica na putu za Pranjane.

Glavni ručak je svakako ostao u pamćenju, tako da ne postoje reči koje bi mogle opisati taj ugođaj. Još jednom, sve pohvale porodici Tošić na odličnom gostoprimstvu!

Sa najvećom dozom alkohola u sebi, od svih prisutnih tada u kolima, ubrzo sam utonuo u alkoholisani san. Ne primetivši put, probudio sam se ispred Igorove zgrade i zaputio se ka svom toplom krevetu. Ostatak priče se ne sećam...

sreda:
Radna sreda je krenula krajnje profesionalno uz profi primenu SQL koda u Oracle-ovom okruženju. Zatim je na predavanju iz ITa, profesor Urošević još jednom oduševio svojim životnim pričama i šalama, koje su prožimale krajnje profi predavanje.
 
Da li postoji neko ko bolje razume objektno-orijentisano programiranje i njegovu primenu u internet tehnologiji na našem faxu?

Potom se ispred faxa okupila hardcore ekipa profi gamera koji su se uputili u obližnju Cyber igraonicu. Prvi CS match sam odigrao krajnje profi, baš kao i sam dan kako je protekao. SLR je imao poteškoća da me sustigne, ali odličan team play je uzrokovao odličan rezultat na kraju partije.

Đuka, uprkos svom profi online angažovanju u svetu CSa, nije ima tako produktivan dan, kao mi ostali. Noseći teške magacine municije, za svoje saigrače SLRa i D@rka, pokupio bi po neki kill i tako se upisao u listu strelaca. Mada mu se mora odati priznanje na teoriji, da posle 90min gameplaya opada koncentracija, tako da ću njegovu hipotezu uzeti kao opravdanje za svoj slab rang u drugom delu partije.

Team leader, takođe je imao problema u svojim CS poduhvatima tog dana. Alexa i Demian još jednom su pokazali kako sile dobra i zla mogu sarađivati, uprkos tome što su bili u različitim timovima. Posle velike količine pada koncentracije, Alexa i ja smo malo ušli u svet WCIII. Kratka ali veoma interesantna partija 1on1, nas je oraspoložila tog kišovitog dana.

Plan za Pivnicu je propao usled loših vremenskih uslova

Evo rang liste na kraju dana: 
  • D@rko
  • SLR
  • Demian (aka pejko)
  • Acika
  • bokela (aka bokela|SaS)
  • team leader (aka FuckOff)
  • Milo6 (aka munition carrier)
Stvarno profi dan nemа šta!

Proletelo, zar ne? Upitao je sebe. Blagi osmeh na lice izmamilo mu je podsećanje na dane koji su nestali tamo negde u daljini.

Dobro je bilo, nije loše. Ponovo se upustivši u mentalni monolog. Znao sam da će brzo da prođe. Dobro je da sam stigao da se vidim sa svim ljudima koje sam imao u planu. Priznajem, moglo je da bude više akcije, ali dobro je.

Uranak je ostao ne isplaniran i ne organizovan. U početku sam mislio da bi to moglo da bude super zezanje. Kablar, kampovanje, šator, ekipa sa faxa itd. Međutim, kako su počeli jedan po jedan uporedo sa jednom po jednom da odustaju, rešio sam i ja da presečem. Ne bih sad ulazio u detalje plana, kada je on već propao, tako da i nema smisla.

Ne možeš ljude terati na silu da se druže.

I tako dok je cela Srbija negde pijančila, i Dušica se lepo provodila na Paliću (nadam se), sa svojim allways-ready-geeky-chillout friendom, koji je uzgred i u blizini od nekih 50ak m, zaronio sam u magični svet World of Warcraft-a. Da da, I have joined the club of the ones that have no lifes ;) Ali to ćemo ostaviti za drugi post. Ono što je bitno sad jeste to da smo Iggy i ja bili elfovi. On hunter, moja malenkost druid. Uranili smo pored jezera u šumi Teldrassil. Tu smo imali jedan quest. Videli smo dobar šator, vatricu, dok, čamac i jezero. Verujem da većina nije imala slične uslove u real-life verziji proslave post-komunističkog Prvog Maja. Bilo je čak i drugih igrača u okolini, tako da smo se lepo zabavili.

Prvomajsku noć u Čačku posetila je grupa RitchBitch u poznatom lokalu Velvet. Posle popijenog espressa u Galiji u društvu team leadera, Ex Warlocka (level 56) i mog virtuelnog saputnika Igora (Now: Human, Worrior, level 9), prepričavajući događaje iz WoW-a, uputili smo se putem Velveta. To nam je bio quest. Da se dobro provedemo, naslušamo mnogo dobre muzike i napijemo. Dobro, nismo baš sve stavke questa ispunili, ali je bilo super.


Oduševljeni svirkom, uputili smo se u Zanzibar. Mislim da je Igor imao neki quest da odradi, :) Tamo je žurka već propala, tako da je Game Master Zanzibara puštao sikterušu mix, posredstvom svog miniona nekog rentovanog DJa. Pošto smo ustanovili da experience gain neće biti veliki, ubrzo smo napustili Zanzibar dungeon.


Warlock
je imao transport, tako da nas je prvi napustio. Team leadera smo Igor i ja morali da odp
ratimo do Holy Temple gde je bio randezvouz point. Morali smo biti sigurni da team leader ostane živ uprkos napadima golišavih harfi, koje su šetale gradom i tražile svoju sledeću metu za zavođenje. Ne, ipak je on previše bitan za main quest, tako da bi svako odstupanje od njegovog rada na top-Micić-aproved projektu, od strane timesuckerica značilo propast main questa!


Uu međuvremenu ispred Zanzibar dungeona sreo sam svoju ex-girlicu. Deluje mi par levela zrelije, konverzacija je imala krajnje klasičan cliche-after-brakeup flow.

Na nastupu benda RitchBitch je primećeno nekoliko huntressica starijeg levela, interesantnog izgleda i intrigantnog pogleda. Ali moja stamina nije bila dovoljno velika kako bi izdržao duel sa njima i ako sam, kao druid, osetio da je na njih castovana last-critical-chance aura. Polako, ima vremena, još par questova i imaću priliku da im se suprostavim. 

U svakom slučaju zadovoljan sam tadašnjim provodom u gradu.

Vikend pre toga blesio sam po gradu sa svojom sekretaricom. Vratila se sa porodiljskog bolovanja sa Sejšela. To veče sam upoznao, pazi ovo u istom lokalu: Velvetu, brdo nekih cica. Bilo ih je raznih: fancy, opasnih, nice i cool i plus različitih levela.

Bitno je napomenuti da sam stigao da se vidim i sa starom ekipom. Sve je počelo lepo:

  • sastanak sa Fućkom kod sandučeta.
  • Zatim je sledilo šmekersko-i-samo-u-njegovom-stilu pojavljivanje Neška.
  • Dušica je po običaju kasnila,
  • ali smo se konačno sastali u KukiČilu.


Primorani da ubrzamo naš boravak zbog Marije-Histerije (Muse), slatko smo se oduševili ponovnom okupljanju i pričanju novosti. Posle toga usledio je sastanak sa Histerijom, čiji je uobičajeni proces adaptacije večernjeg izlaska, prošao histerično. Posle dvoumljenja da li da se posvađamo i lepo odemo kod devojaka od milion dolara, u friendovskom maniru, i džentlmenski poneseni: Fućka, Neško i ja otišli smo u Ghetto i nastavili druženje. Tamo je histerija primila razumne granice tolerancije i sve je bilo kao pre.

Izgleda da Ghetto ima lekovitih dejstava na svoje posetitelje.

Nisam otišao jutros na ispit. Sinoć sam planirao da malo nešto pogledam, jer sam i onako slabo spremao, međutim, nazovu me kolege mangupi sa smera, a još gore što je bilo i koleginica, pa kako da odbiješ! Petak veče, a ispit u sred subote, pa gde to ima!? Posle mukotrpnog i iscrpnog razmišljanja, koje je trajalo 5ms (malo sporije nego odziv samsunga), rešio sam...
 
continued:


Spremanje ispita se nastavilo u obližnjem lokalu uz adekvatnu dozu piva. Problem je što ne znam šta im je bilo juče, bilo nas je dosta, a fora i tema je bilo ludilo. Od tolike količine smeha i alkohola, jutros sam ustao ranije (
Tongue out), ali me mrzelo da izađem na ispit. Nema veze, drugi put, biće još ispitnih rokova, a Engleski mi nije problem da spremim. Nisam bio zainteresovan da izađem tek tako samo da bi dobio 6 ili 7, znam engleski, ipak zaslužujem malo više (Innocent).

Bitno mi je da smo sinoć bili svi u elementu. Dobro, priznajem, nedostajao je team leader, ali je zato tu bio Direktor. Zatim smo u sred fancy lokala spojili, onako kafanski, stolove i party može da počne.

Sinoć sam se video i sa jednom drugaricom, sa kojom sam se pre družio. Tako da smo se prisetili starih dobrih dana: vikendica na jezeru, jetta, skela i ekipa, glupiranje, zezanje, pisma, stare ljubavi, svađe, romansa, itd...

Sve u svemu jedno interesantno veče i jedna interesantna sedmica.