Ovčarsko-Kablarska klisura je poznata po svojoj lepoti, svojoj reci, banji i jezeru. Tu se nalazi i hidroelektrana, a pored tih tehnoloških čuda nalaze se i mnogobrojni manastiri, koji datiraju čak i pre 14 veka.



Jedan profesor sa fakulteta, Momčilo Vujičić organizovao je posetu Ovčar banji, hidroelektrani i manastirima. Tako smo se i mi, mala ekipa sa treće godine, pridružili drugacima koje je vodio profesor. Jeste da često odlazim do banje, ali još jedan izlet sa kolegama neće da škodi, pogotovu ako je zanimljiv.

Našli smo se oko 7č ujutru, čekajući voz na stanici. Bilo je lepo jutro, sunčano i toplo, odlično za slikanje. Ekipa je već počela da se okuplja, bilo je dosta ljudi. Voz je po starom srpskom običaju kasnio i 20ak minuta.
DirektorAlexaIkodin
prof. Momčilo VujičićTanja & JanjušPruga
StanicaOrtaciVozić
Ćira
Brzo smo stigli do banje, praktično doleteli.
Direktor i AlexaIkodin i bokelaOvčar Banja
IzlazakKolegeDelegacija

Rešili smo prvo da obiđemo hidrocentralu, koja je inače reverzibilna elektrana. Na jezeru Međuvršje se nalazi protočna elektrana. I pre sam imao prilike da posetim ovo postrojenje, to je bilo na praksi u tehničkoj školi. Zavučen tunelski ulaz u elektranu, podsećao je na neki top-secret projekat iz američkih filmova. Tu nas je sačekao jedan radnik i sa malom pričicom o istoriji elektrane i njene izgradnje uveo u kompleks. Sve je onako, klaustofobično. Ubrzo smo se našli kod turbina kroz koje protiče voda za pokretanje generatora, koji se nalazi na spratu iznad. Sa samo dve turbine, odnosno, generatora, ova elektrana je do pre 20ak godina napajala skoro celu zapadnu Srbiju. Iznad smo imali prilike da vidimo generatore i salu u kojoj se nalaze. Posle toga usledio je obilazak centralne sobe (command center) našeg čačanskog NORADa. Vidi se prisustvo dosta stare opreme, pored jednog računara i par instrumenata koji su novijeg datuma.
LogoTurbinaGeneratori
DANGERKran za servisiranje generatoraKomandni centar
Kontrolna tablaSabirnice

Imao sam jedan čudan osećaj nostalgije, to sam primetio i pre kada sam dolazio na praksu. U vazduhu se oseća onaj duh socijalizma i ono staro vreme hiper gradnje i radnih akcija. Čudno je to što ja nisam imao prilike da to proživim, ali imam osećaj, kao da sam prisustvovao svemu tome. Svi ti ljudi koji rade tu, ta oprema, sve je kao iz nekog prošlog vremena i doba.

Posle obilaska, uputili smo se za manastir Blagoveštenje, koji se nalazi u brdu iznad elektrane. On je jedan od najstarijih manastira u Srbiji. Turci su ga nekoliko puta palili, tako da je preživeo nekoliko renoviranja do sada. Freske su takođe, veoma stare i paljenje je uticalo na njihov izgled. Veoma mali manastir za razliku od ostalih koje smo imali prilike da posetimo.
Ulaz u manastirBlagoveštenjeZvonoStazicaDvorišteKonak
Direktor i AlexaAlexa i bokelaMisticibokela i Mistici

Na putu, koji smo išli pešice, do sledećeg manastira uspeo sam da fotografišem, par zanimljivih stvari:
PlaninariTunelVikendice
 
Posle napornog pešačenja, konačno smo pronašli oazu u sred vrele žege koja nas je okruživala. Manastir Nikolje, ženski manastir. Manastir koji je sakriven ispod puta u gustoj šumici. Monahinje su nam priredile neverovatan doček i osvežile nas u pravom trenutku sa vodom, šecerom i ratlukom. Kada smo ušli u manastir odmah sam osetio drugačiju atmosferu. Sve je delovalo mirno i veoma prijatno. Odmah sam osetio svežinu i ona vrućina je odjednom nestala. Na prvi pogled sve je izgledalo lepo i sređeno. Za razliku od predhodnog manastaria, ovaj je bio mnogo veći, poseduje više objekata i u njemu boravi dosta monahinja. Ubrzo posle ulaska, obišli smo crkvu u središtu manastira. Ima li smo prilike da čujemo istoriju manastira i duhovnu istoriju Ovčarsko-Kablarske klisure. Tada sam saznao da je postojalo preko 20 manastira u ovom kraju. Sada ih je oko 10. Zbog toga ovaj kraj nosi naziv srpska Sveta Gora. Mati nam je ispričala priču o životu i o tome kako treba biti čovek, kako treba voleti sebe i druge, podelila nekoliko mudrih saveta sa nama. Morali smo da krenemo, jer su oni bili u poslu oko spremanja slave manastira.
Manastir NikoljeMistici u posetiKonakKonakMonahinja
Sledeća stanica - Manastir Preobraženje. Put do tog manastira bio je veoma zanimljiv. Morali smo preći reku Moravu, što je podrazumevalo prelazak veće grupe ljudi preko visećeg mosta. Uspaničeni studenti, koji se nisu nadali da će ih njihov voljeni profesor, povesti u takvu avanturu, nisu ni sanjali o tome kakva ih muka tek čeka. Iako su bili ubeđeni, da je taj most jedina prepreka na putu do manastira, pojavio se njihov stariji kolega Ikodin, kome je bilo neverovatno zanimljivo da grupu preko 30 ljudi (na čelu sa prof. Vujičićem) koja se u tom trenutku nalazila negde na pola mosta, zaljulja još koji metar gore i dole, pa čak i levo i desno. Pola njih nije znalo šta ih je snašlo u tom trenutku. Neki su već počeli da se krste i mole, kako bi se što bolje pripremili za pad u reku. Pored toga što je most, kao most delovao totalno nesigurno, trule daske, korodirajuće sajle i pocepana ograda
Da se ja pitam, ja bih ovuda preterao autobus!

Ikodin je dolio malo ulja na vatru. Mislim da se prof. Vujičić prvi dokopao obale sa druge strane, ostali su jaukali i vikali na Ikodina. Naravno našem Ikodinu ni jauk fine koleginice nije dovoljan da bi prekinuo svoja zla dela. Kada je situacija postala dovoljno kritična, Ikodin je rešio da prestane, pod pretnjom da će biti bačen u vodu. Jadnom narodu, pored one vrućine, bio im je potreban i Ikodin da ih još malo preznoji. Ni mi koji smo bili u grupi sa njim, nismo bili pošteđeni zaljuljanog prelaska na drugu stranu.
Ikodinov mostBridge Holders (Shakers)Planinarski DomMagistralaČesmaPut do manastira
Monastery KtitorsManastir Preobraženje


U poređenju sa predhodnim manastirima, ovaj manastir je najmlađi. Skoro je i sagrađen. Koreni ovog manastira i njegova predhodna postojbina nalazila se na mestu gde se danas nalazi železnička pruga i planinarski dom. Komunisti su srušili taj manastir kako bi napravili prugu Požega-Čačak. Čuli smo razne priče vezano za nesreće koje su zatekle te ljude koji su radili na rušenju tog manastira. Bilo je malo jezivo i sujetno. I ovde smo imali priliku da dobijemo od oca, razne savete i sugestije za pravilan razvoj naše ličnosti i moralnog napretka naše budućnosti.

Posle obilaska svih ovih manastira, koji se nalaze na pristojnom rastojanju jedan od drugog, vratili smo se u Ovčar Banju gde smo se malo osvežili. Setio sam se da lokalni restoran ima odlične lepinje sa kajmakom. Direktor nije bio siguran da li ćemo stići na voz, ako odemo na lepinje, ali smo ipak otišli. Lepinje su bile odlične i pored one vrućine, uživali smo. Dučićev voz nije ni došao kada je trebalo. Tačnije, otkazan je. Ostali smo zatečeni na stanici u Ovčar Banji. Sledeći je bio tek za par sati. To nam nikako nije odgovaralo, jer je to veče bilo finale lige šampiona (Chelsea - Manchester). Krenuli smo peške u nadi da ćemo stopirati do Čačka. Bilo nam je čudno što nema saobraćaja. Tada smo se setili, da se izvršavaju radovi na putu i da je saobraćaj zatvoren. Nema ni autobusa. Hrabro smo pešačili, i stigli od Ovčar Banje do hidrocentrale Međuvršje. Gazili smo vreo asfalt, koji je skoro postavljen, bili izloženi direktno suncu sa samo jednom flašicom kisele vode. Sobzirom da smo već celo jutro na nogama, grčevi su nas stigli. Prešli smo nekih 10ak kilometara. Menjali smo vođu puta na svaki kilometar, kako bi umoreni leader bio zamenjen uvek kada više nije u mogućnosti da vodi. Ironija da bude veća,  team leader uopšte nije ni krenuo sa nama. Kao da je znao, šta nas čeka. Videlo se da Direktor, ipak, nije u mogućnosti da vodi tim. Ipak mu mnogo bolje leže te manipulatorske sposobnosti. Sada kada je priroda udarila na njega i njegovu četu, počeo je da gubi razum i postajao sve nervozniji. Ikodin i ja smo čak mislili da je bolje zanimati se na putu do kuće, nego bledo pratiti asfalt. Rešili smo da svaki znak na putu koji je oboren ispravimo. Čistili kamenje sa puta, od odrona. Direktor je to video kao jedno veliko gubljenje vremena. Moral mu je drastično opao kada smo naišli na valjak i mašinu za postavljanje asfalta. Vrelina je tada dostigla beskonačne granice, a od radnika smo saznali da saobraćaj tek počinje od 18č i desetak kilometara niže. Srećom Alexa je nazvao oca i on je došao koliko je mogao kolima. Konačno je sve delovalo normalno.
PatkicaPovratak kući
posle 5kmHot White Linepazi auto!

To veče smo se našli u gradu i uz pivo i utakmicu proslavili naše putešestvije.