weblogs@bokela

          Šapat padajuće kiše probudio je njegovu inspiraciju. Dugo je ostao da leži u krevetu. Sa odškrinutim prozorom mogao je da čuje kapljice kiše kako se slivaju sa neba, sasvim lagano kao da pokušavaju da stvore neku melodiju. Osetio je potrebu da ustane, ali je ipak ostao da uživa u mirisu kiše i njenoj melodiji, koja se neprimetno i tiho probijala kroz prozor.

          Tmurna boja oblaka, koju je uspeo da vidi kroz nisko podignute roletne, davala mu je opravdanje za njegovo izležavanje. Bio je siguran da je ovo jedan od onih trenutaka u životu gde je momenat namenjen za njega lično i da ne postoji ništa drugo zbog čega bi morao da napušta ovu predivnu kišnu harmoniju. Većina kišnih dana može da bude naporna i dosadna, ali ovaj je bio je drugačiji. Laganu melodiju bi povremeno cepao masivan zvuk groma negde tamo u daljini. Iako bi bio jak, elegantno se uklapao u atmosferu. Nastavio je da leži, prigrlivši svoj jastuk, koji je već počeo da prihvata miris kiše. Talas blagog vetra prošetao bi kroz sobu noseći sa sobom miris oblaka i kiše. Imao je utisak da je svratio samo da ga pozdravi. Priroda je tada spremila odličan izbor chillout muzike u pravom ambijentalnom stilu. Znao je da će o ovome morati da piše i da bi bilo sebično ovaj osećaj ostaviti samo za sebe. Sačeko bi još i uživao u predstavi, kako bi što bolje iskustvo podelio sa ostalima.

          Zvuk automobila koji se probija kroz mokar asfalt, ostao mu je u sećanju još kada je bio mali i često noćio kod svoje bake. Iako je mehanička tvorevina čoveka, ta frekvencija automobila i žagor motora klizao je niz zvuke kiše. Stvarao je svoj jedinstven zvuk. Kreirani od strane prirode i naše kreacije poprimaju njenu melodiju koja, ma koliko loša bila, ne može mnogo odstupati od nje. Mokar asfalt pod dočkovima prskao je vodu stvarajući zvuk daira, dok bi ih u pozadini pratio bas gromova. Vokale u ovoj ambijentalnoj chillout kompoziciji davale bi ptice koje bi povremeno proletale ispred zgrade. Sve je delovalo kao odlično ukomponovana muzika, koju samo majka priroda ume da priredi. Jedini dodatak je bio taj, što ste ovu muziku mogli i da osetite. Imala je miris, dodir, pa čak i ukus.

          Prigušeno svetlo koje se probijalo kroz oblake, davalo je vizuelni doživljaj. Ovoga puta nije uključivao TV kada se probudio. Ostao je da uživa i da se prepusti neverovatnom osećaju. Razmišljao je o tome, koliko se ljudi sada oseća slično kao on. Koliko njih je primetilo isto? U tom trenutku kapljice kiše su sporije propadale. Čuo je metalni zvuk nastrešnice ispred prozora koji se stvarao pri udaru kapljica o njenu površinu. Ritam je postao polako sporiji, ostavivši samo kapljice u zvuku. Osetio je da dolazi završnica ove melodije. Utihnuli grom čuo se podmuklo u daljini, kao bubanj koji polako izlazi iz pesme. Ova melodija ga nije terala da je sluša, jednostavno je njegov mozak uživao u svemu ovome. Imao je utisak da su mu čula pojačana i da čuje nešto na šta nije imao prilike da obrati pažnju do tada. Osećao se smireno i lepo.

          Nadao se da će melodija nastaviti dok je iskoristio priliku da napiše ove redove teksta. Pisanje je bilo spontano i sa uživanjem. Melodija je polako nestajala, ostavivši mu samo sećanje na nju. Neuroni su užurbano radili kako bi pretočili kompletan osećaj u ove redove teksta. Imao je utisak da i ako jednostavna forma ovog teksta, ali ako je lepo ukomponovana kao melodija, uspeti da prenese osećaj svojim čitaocima. Nadao se da će i njihovi neuroni primiti epigrame osećanja i aktivirati slične osećaje i nadražaje.

Lepo je pisati u tišini kiše.