Dok sam bio sa ekipom u gradu, saznao sam da se to veče u gradu održava Full Moon Party. Mesto održavanja, ni manje ni više, nego lokal u blizini mog fakulteta gde sa kolegama redovno boravim. Montana, nije u gradu na glasu po organizovanju žurki, a pogotovu ne tako profesionalnih kao što je bila ova.

Navodno bilo je potrebno nabaviti kartu koje su unapred rasprodate. Tako da sam se u tom trenutku pomirio sa činjenicom da neću posetiti party. U povratku iz grada svratio sam kod Igora. Polako smo se spremali da batalimo planove za provod i razmišljali da utonemo u neki od virtuelnih svetova. Pravi izbor za petak veče i kuliranje ortaka uz neku PC igru, pored grickalica i napitaka. 

Međutim, stiže mi poruka od drugarice Ikače, koja je dobro obaveštena u vezi party-a. Imala je dve karte, ali smo bez problema ušli nas troje. Kako kažu, najbolje se provedeš kada najmanje planiraš i nadaš.

Kada smo stigli tamo, neverovatan prizor. Profi obezbeđenje, ograda ispred lokala. Unutra laseri, bimovi, plazme i minimal house, techno, psycho ili šta već. Lokal totalno izmenjen. Nastupalo je par DJeva i jedna devojka koja je bila MC. Navodno, nezvanično sam saznao da je na žurci bio i Marko Nastić, koji je došao kao gost. Nije nastupao, verovatno davao moralnu podršku. Na zidovima su bile okačene plazme i to desetak, sa fancy video sadržajem koji je pratio muziku. Sa strane dve igračice na platformama. Bilo je cool kada su igrale sa zapaljenim obručima. Stvarno jedna ne svakidašnja organizacija za Čačak. Važno je napomenuti da je žurka bila i mnogo dobro posećena. Lokal je bio pun. Videh i dota ljudi koje nisam video dugo. Pored njih tu je bila i moja Muza. Kao i svaka Muza samo se pozdravila i nestala negde u magli dim-mašine, dovoljno samo toliko kako bih znao da je tu negde i da brine o meni :) 

Ikača, Igor i ja smo se super proveli. Nismo očekivali da će žurka biti na tom nivou. Posle toga smo puni pozitivnih utisaka otišli kući. E da, Igor i ja smo svratili u Ghetto. Malo da odmorimo. Sa Ognjenom smo se prisećali starih dobrih dana iz srednje škole i drugih provoda. Sve u svemu jedno kompletno veče.

Sutradan, subota veče, u Čačak su mi stigli ortaci (Bojana i Fućka) koji studiraju u BGu i KGu. Nisam ih video odavno, i bio sam oduševljen kada mi je stigla poruka. Stvarno su mi nedostajali. Našli smo se standardno na trgu, pa smo pravili plan gde dalje. Prošli put kada smo bili u istom sastavu, pitali su me ima li šta novo u ČAu. Tada sam ih odveo u jedan novi lokal sa cool klopom. Ovaj put su bili iznenađeni kada su videli kako je renoviran jedan stari i dobro poznati lokal u gradu. Ako ovako nastavimo za svaki njihov dolazak, Čačak ima da bude kao Las Vegas za par godina. 

Posle je usledila poseta Velvetu i Zanzibaru. Ipak je u Zanziu bilo lepše, barem nama. Tamo je nastupao DJ koji je puštao latino house. Nešto kasnije priključio nam se i Igor. Moram priznati da smo to veče popili dosta i bili mnogo dobro raspoloženi. Razmenili smo novosti i dešavanja kod nas i njih i ima zanimljivih iznenađenja – nećete verovati. Ali na žalost to ne mogu da podelim sa vama, trenutno.

Definitivno piće večeri bio je koktel Bronx :)

Krivo mi je što nisam poneo fotoaparat, ni to veče u Zanziu, a pogotovu na žurku Full Moon. 

Iznenađujuće dobar vikend!

          Šapat padajuće kiše probudio je njegovu inspiraciju. Dugo je ostao da leži u krevetu. Sa odškrinutim prozorom mogao je da čuje kapljice kiše kako se slivaju sa neba, sasvim lagano kao da pokušavaju da stvore neku melodiju. Osetio je potrebu da ustane, ali je ipak ostao da uživa u mirisu kiše i njenoj melodiji, koja se neprimetno i tiho probijala kroz prozor.

          Tmurna boja oblaka, koju je uspeo da vidi kroz nisko podignute roletne, davala mu je opravdanje za njegovo izležavanje. Bio je siguran da je ovo jedan od onih trenutaka u životu gde je momenat namenjen za njega lično i da ne postoji ništa drugo zbog čega bi morao da napušta ovu predivnu kišnu harmoniju. Većina kišnih dana može da bude naporna i dosadna, ali ovaj je bio je drugačiji. Laganu melodiju bi povremeno cepao masivan zvuk groma negde tamo u daljini. Iako bi bio jak, elegantno se uklapao u atmosferu. Nastavio je da leži, prigrlivši svoj jastuk, koji je već počeo da prihvata miris kiše. Talas blagog vetra prošetao bi kroz sobu noseći sa sobom miris oblaka i kiše. Imao je utisak da je svratio samo da ga pozdravi. Priroda je tada spremila odličan izbor chillout muzike u pravom ambijentalnom stilu. Znao je da će o ovome morati da piše i da bi bilo sebično ovaj osećaj ostaviti samo za sebe. Sačeko bi još i uživao u predstavi, kako bi što bolje iskustvo podelio sa ostalima.

          Zvuk automobila koji se probija kroz mokar asfalt, ostao mu je u sećanju još kada je bio mali i često noćio kod svoje bake. Iako je mehanička tvorevina čoveka, ta frekvencija automobila i žagor motora klizao je niz zvuke kiše. Stvarao je svoj jedinstven zvuk. Kreirani od strane prirode i naše kreacije poprimaju njenu melodiju koja, ma koliko loša bila, ne može mnogo odstupati od nje. Mokar asfalt pod dočkovima prskao je vodu stvarajući zvuk daira, dok bi ih u pozadini pratio bas gromova. Vokale u ovoj ambijentalnoj chillout kompoziciji davale bi ptice koje bi povremeno proletale ispred zgrade. Sve je delovalo kao odlično ukomponovana muzika, koju samo majka priroda ume da priredi. Jedini dodatak je bio taj, što ste ovu muziku mogli i da osetite. Imala je miris, dodir, pa čak i ukus.

          Prigušeno svetlo koje se probijalo kroz oblake, davalo je vizuelni doživljaj. Ovoga puta nije uključivao TV kada se probudio. Ostao je da uživa i da se prepusti neverovatnom osećaju. Razmišljao je o tome, koliko se ljudi sada oseća slično kao on. Koliko njih je primetilo isto? U tom trenutku kapljice kiše su sporije propadale. Čuo je metalni zvuk nastrešnice ispred prozora koji se stvarao pri udaru kapljica o njenu površinu. Ritam je postao polako sporiji, ostavivši samo kapljice u zvuku. Osetio je da dolazi završnica ove melodije. Utihnuli grom čuo se podmuklo u daljini, kao bubanj koji polako izlazi iz pesme. Ova melodija ga nije terala da je sluša, jednostavno je njegov mozak uživao u svemu ovome. Imao je utisak da su mu čula pojačana i da čuje nešto na šta nije imao prilike da obrati pažnju do tada. Osećao se smireno i lepo.

          Nadao se da će melodija nastaviti dok je iskoristio priliku da napiše ove redove teksta. Pisanje je bilo spontano i sa uživanjem. Melodija je polako nestajala, ostavivši mu samo sećanje na nju. Neuroni su užurbano radili kako bi pretočili kompletan osećaj u ove redove teksta. Imao je utisak da i ako jednostavna forma ovog teksta, ali ako je lepo ukomponovana kao melodija, uspeti da prenese osećaj svojim čitaocima. Nadao se da će i njihovi neuroni primiti epigrame osećanja i aktivirati slične osećaje i nadražaje.

Lepo je pisati u tišini kiše.

ParkZavršetak III godine studija, protekao je sunčano uz završnu prezentaciju projekta. Ovo su oni trenuci gde vidite sve kolege sa smera na jednom mestu i to odjednom! Poslednji dan semestra, dele se potpisi, ludnica - haos!

Ovoga puta nisam imao problema oko potpisa i izostanaka sa predavanja. Odradio sam ovaj semestar, a i kompletnu III godinu - profi. Posle one ludnice i haosa, posle podele autograma od strane profesora (mislim da bi im pozavideli svi naši teniseri), mala grupa studenata je ostala da odsluša našu odbranu projekta. Interesantno je to što smo kraj semestra proslavili radno. Umesto da kuliramo negde na Moravi ispod nekog drveta, mi smo branili projekat kod prof. Micića. Na čelu sa našim team leaderom, nas petoro je odradilo majstorski posao. Iako je profesor ostavio, pomalo, kiseo i nesiguran utisak, mislim, da smo uradili odličan posao. Ponosan sam na celu ekipu!

Kompletnu dokumentaciju projekta, plan, snimanje stanja i sam uvod u informacione sisteme uradili su Milica, Direktor i Alexa. Posle njih, moja malenkost, je imala čast da predstavi svoj rad na bazi podataka za taj sistem. Najlepše za kraj, team leader lično, predstavio je kompletno odrađeno rešenje sistema u HTML formi. Stvarno interesantan rad od strane studenata, kada se uzme u obzir da je u pitanju reč o Tehničkom Fakultetu u Čačku, gde je praktična motivacija studenata, na malo nižem nivou.

Pre toga, lično sam morao da idem na psihologiju. Zaostala obaveza iz II godine. Konačno sam dobio potpis, sad mogu da počnem da je učim. Stigao sam da dođem na informacione sisteme. Predpostavljam da je team leader pomislio da nisam ni ustao i da lepo plivam svojim snovima. Mogu da zamislim Direktora koji u pozadini slatko smeši svoje brke, uživajući u psihičkim mukama našeg team leadera.

Posle odbrane projekta, kompletan tim se okupio i otišli smo to i da proslavimo. Galija je jedini i pravi izbor kada su post-fakultativne aktivnosti i proslave u pitanju (definitivno najbolji espresso u gradu, ako mi ne verujete pitajte team leadera). Posle toga usledilo je šetanje kroz park. Neverovatno je to da sam zaboravio fotoaparat na klupici u parku. Još neverovatnije je to, da ga je čuvar parka pronašao i kada sam se vratio po njega, prišao mi i pitao me je da li ja tražim aparat. Nisam verovao da ću ga uopšte i naći. Definitivno postajemo deo evrope, hehe.

Sve u svemu, happy ending kompletne priče. Ima li smo dosta obrta u toku semestra. Nije baš bilo tako dinamično kao u početku, ali je svakako ostalo koliko-toliko interesantno. Deo filma koji tek sad počinje je i najzanimljiviji. Ovaj deo se zove ispitni rok i žurka može da počne. Do sada su glavni glumci imali sitne zadačiće i prepreke, izazove i iskušenja. Sada treba da pokažu zašto su glavni glumci. Kada pritisak počne da se nadvija nad njima i polako ih pritiska. Znaju da ne mogu mnogo da se odupiru i da će kad tad biti slomljeni, ali svejedno nastavljaju dalje. Pored ispita koje imam zakazane za jun, povremeno mi uskače i po neki kolokvijum. Nadam se da ću na kraju uspeti da odradim većinu ispita.

Danas sam imao jedan kolokvijum iz informacionih sistema i prošao je dobro.

Galerija:
(klikni na sliku za uvećani prikaz)

bokela | Direktor | team leaderteam leader
AlexaMilica
DirektorProfesor Micić i team leaderMilicaDirektor | Ikodin | ShekyKolegePotpisivanje
kolegeprof. Micić i miTim@Galijabokela | Ikodin
kafica@espressoSetnja parkom
Fontana
Ovčarsko-Kablarska klisura je poznata po svojoj lepoti, svojoj reci, banji i jezeru. Tu se nalazi i hidroelektrana, a pored tih tehnoloških čuda nalaze se i mnogobrojni manastiri, koji datiraju čak i pre 14 veka.



Jedan profesor sa fakulteta, Momčilo Vujičić organizovao je posetu Ovčar banji, hidroelektrani i manastirima. Tako smo se i mi, mala ekipa sa treće godine, pridružili drugacima koje je vodio profesor. Jeste da često odlazim do banje, ali još jedan izlet sa kolegama neće da škodi, pogotovu ako je zanimljiv.

Našli smo se oko 7č ujutru, čekajući voz na stanici. Bilo je lepo jutro, sunčano i toplo, odlično za slikanje. Ekipa je već počela da se okuplja, bilo je dosta ljudi. Voz je po starom srpskom običaju kasnio i 20ak minuta.
DirektorAlexaIkodin
prof. Momčilo VujičićTanja & JanjušPruga
StanicaOrtaciVozić
Ćira
Brzo smo stigli do banje, praktično doleteli.
Direktor i AlexaIkodin i bokelaOvčar Banja
IzlazakKolegeDelegacija

Rešili smo prvo da obiđemo hidrocentralu, koja je inače reverzibilna elektrana. Na jezeru Međuvršje se nalazi protočna elektrana. I pre sam imao prilike da posetim ovo postrojenje, to je bilo na praksi u tehničkoj školi. Zavučen tunelski ulaz u elektranu, podsećao je na neki top-secret projekat iz američkih filmova. Tu nas je sačekao jedan radnik i sa malom pričicom o istoriji elektrane i njene izgradnje uveo u kompleks. Sve je onako, klaustofobično. Ubrzo smo se našli kod turbina kroz koje protiče voda za pokretanje generatora, koji se nalazi na spratu iznad. Sa samo dve turbine, odnosno, generatora, ova elektrana je do pre 20ak godina napajala skoro celu zapadnu Srbiju. Iznad smo imali prilike da vidimo generatore i salu u kojoj se nalaze. Posle toga usledio je obilazak centralne sobe (command center) našeg čačanskog NORADa. Vidi se prisustvo dosta stare opreme, pored jednog računara i par instrumenata koji su novijeg datuma.
Logo
TurbinaGeneratori
DANGERKran za servisiranje generatoraKomandni centar
Kontrolna tablaSabirnice

Imao sam jedan čudan osećaj nostalgije, to sam primetio i pre kada sam dolazio na praksu. U vazduhu se oseća onaj duh socijalizma i ono staro vreme hiper gradnje i radnih akcija. Čudno je to što ja nisam imao prilike da to proživim, ali imam osećaj, kao da sam prisustvovao svemu tome. Svi ti ljudi koji rade tu, ta oprema, sve je kao iz nekog prošlog vremena i doba.

Posle obilaska, uputili smo se za manastir Blagoveštenje, koji se nalazi u brdu iznad elektrane. On je jedan od najstarijih manastira u Srbiji. Turci su ga nekoliko puta palili, tako da je preživeo nekoliko renoviranja do sada. Freske su takođe, veoma stare i paljenje je uticalo na njihov izgled. Veoma mali manastir za razliku od ostalih koje smo imali prilike da posetimo.
Ulaz u manastir
BlagoveštenjeZvonoStazicaDvorišteKonak
Direktor i AlexaAlexa i bokelaMisticibokela i Mistici

Na putu, koji smo išli pešice, do sledećeg manastira uspeo sam da fotografišem, par zanimljiv
ih stvari:
Planinari
TunelVikendice
 
Posle napornog pešačenja, konačno smo pronašli oazu u sred vrele žege koja nas je okruživala. Manastir Nikolje, ženski manastir. Manastir koji je sakriven ispod puta u gustoj šumici. Monahinje su nam priredile neverovatan doček i osvežile nas u pravom trenutku sa vodom, šecerom i ratlukom. Kada smo ušli u manastir odmah sam osetio drugačiju atmosferu. Sve je delovalo mirno i veoma prijatno. Odmah sam osetio svežinu i ona vrućina je odjednom nestala. Na prvi pogled sve je izgledalo lepo i sređeno. Za razliku od predhodnog manastaria, ovaj je bio mnogo veći, poseduje više objekata i u njemu boravi dosta monahinja. Ubrzo posle ulaska, obišli smo crkvu u središtu manastira. Ima li smo prilike da čujemo istoriju manastira i duhovnu istoriju Ovčarsko-Kablarske klisure. Tada sam saznao da je postojalo preko 20 manastira u ovom kraju. Sada ih je oko 10. Zbog toga ovaj kraj nosi naziv srpska Sveta Gora. Mati nam je ispričala priču o životu i o tome kako treba biti čovek, kako treba voleti sebe i druge, podelila nekoliko mudrih saveta sa nama. Morali smo da krenemo, jer su oni bili u poslu oko spremanja slave manastira.
Manastir NikoljeMistici u posetiKonakKonakMonahinja
Sledeća stanica - Manastir Preobraženje. Put do tog manastira bio je veoma zanimljiv. Morali smo preći reku Moravu, što je podrazumevalo prelazak veće grupe ljudi preko visećeg mosta. Uspaničeni studenti, koji se nisu nadali da će ih njihov voljeni profesor, povesti u takvu avanturu, nisu ni sanjali o tome kakva ih muka tek čeka. Iako su bili ubeđeni, da je taj most jedina prepreka na putu do manastira, pojavio se njihov stariji kolega Ikodin, kome je bilo neverovatno zanimljivo da grupu preko 30 ljudi (na čelu sa prof. Vujičićem) koja se u tom trenutku nalazila negde na pola mosta, zaljulja još koji metar gore i dole, pa čak i levo i desno. Pola njih nije znalo šta ih je snašlo u tom trenutku. Neki su već počeli da se krste i mole, kako bi se što bolje pripremili za pad u reku. Pored toga što je most, kao most delovao totalno nesigurno, trule daske, korodirajuće sajle i pocepana ograda
Da se ja pitam, ja bih ovuda preterao autobus!

Ikodin je dolio malo ulja na vatru. Mislim da se prof. Vujičić prvi dokopao obale sa druge strane, ostali su jaukali i vikali na Ikodina. Naravno našem Ikodinu ni jauk fine koleginice nije dovoljan da bi prekinuo svoja zla dela. Kada je situacija postala dovoljno kritična, Ikodin je rešio da prestane, pod pretnjom da će biti bačen u vodu. Jadnom narodu, pored one vrućine, bio im je potreban i Ikodin da ih još malo preznoji. Ni mi koji smo bili u grupi sa njim, nismo bili pošteđeni zaljuljanog prelaska na drugu stranu.
Ikodinov mostBridge Holders (Shakers)Planinarski DomMagistralaČesmaPut do manastira
Monastery KtitorsManastir Preobraženje


U poređenju sa predhodnim manastirima, ovaj manastir je najmlađi. Skoro je i sagrađen. Koreni ovog manastira i njegova predhodna postojbina nalazila se na mestu gde se danas nalazi železnička pruga i planinarski dom. Komunisti su srušili taj manastir kako bi napravili prugu Požega-Čačak. Čuli smo razne priče vezano za nesreće koje su zatekle te ljude koji su radili na rušenju tog manastira. Bilo je malo jezivo i sujetno. I ovde smo imali priliku da dobijemo od oca, razne savete i sugestije za pravilan razvoj naše ličnosti i moralnog napretka naše budućnosti.

Posle obilaska svih ovih manastira, koji se nalaze na pristojnom rastojanju jedan od drugog, vratili smo se u Ovčar Banju gde smo se malo osvežili. Setio sam se da lokalni restoran ima odlične lepinje sa kajmakom. Direktor nije bio siguran da li ćemo stići na voz, ako odemo na lepinje, ali smo ipak otišli. Lepinje su bile odlične i pored one vrućine, uživali smo. Dučićev voz nije ni došao kada je trebalo. Tačnije, otkazan je. Ostali smo zatečeni na stanici u Ovčar Banji. Sledeći je bio tek za par sati. To nam nikako nije odgovaralo, jer je to veče bilo finale lige šampiona (Chelsea - Manchester). Krenuli smo peške u nadi da ćemo stopirati do Čačka. Bilo nam je čudno što nema saobraćaja. Tada smo se setili, da se izvršavaju radovi na putu i da je saobraćaj zatvoren. Nema ni autobusa. Hrabro smo pešačili, i stigli od Ovčar Banje do hidrocentrale Međuvršje. Gazili smo vreo asfalt, koji je skoro postavljen, bili izloženi direktno suncu sa samo jednom flašicom kisele vode. Sobzirom da smo već celo jutro na nogama, grčevi su nas stigli. Prešli smo nekih 10ak kilometara. Menjali smo vođu puta na svaki kilometar, kako bi umoreni leader bio zamenjen uvek kada više nije u mogućnosti da vodi. Ironija da bude veća,  team leader uopšte nije ni krenuo sa nama. Kao da je znao, šta nas čeka. Videlo se da Direktor, ipak, nije u mogućnosti da vodi tim. Ipak mu mnogo bolje leže te manipulatorske sposobnosti. Sada kada je priroda udarila na njega i njegovu četu, počeo je da gubi razum i postajao sve nervozniji. Ikodin i ja smo čak mislili da je bolje zanimati se na putu do kuće, nego bledo pratiti asfalt. Rešili smo da svaki znak na putu koji je oboren ispravimo. Čistili kamenje sa puta, od odrona. Direktor je to video kao jedno veliko gubljenje vremena. Moral mu je drastično opao kada smo naišli na valjak i mašinu za postavljanje asfalta. Vrelina je tada dostigla beskonačne granice, a od radnika smo saznali da saobraćaj tek počinje od 18č i desetak kilometara niže. Srećom Alexa je nazvao oca i on je došao koliko je mogao kolima. Konačno je sve delovalo normalno.
Patkica
Povratak kući
posle 5km
Hot White Linepazi auto!

To veče smo se našli u gradu i uz pivo i utakmicu proslavili naše putešestvije.