Ima nešto u profesorima kada je kafana u pitanju.

Često sam kao mali osnovac, pa i srednjoškolac slušao priče o profesorima boemima kako uživaju u svakom litru alkoholnog poroka raznih oblika i vrsta. Od skoro počinjem da shvatam mali deo te boemije, ali u nedostatku adekvatnog iskustva i kafanskog autoriteta, moje pisanje se može porediti sa huljenjem kafane kao institucije. Profesori su od vajkada uživali beneficije iste. Razni su povodi i motivi bili razlog njihove posete ovim hramovima veselja, sreće i tuge. Jedan od tih povoda je i diplomiranje na kojem sam imao zadovoljstvo da prisustvujem.


Moj fax saponosom je dao još jednog diplomiranog profesora tehnike i informatike.Ovoga puta to je bio kolega Kodžo, te koristim ovu priliku da mu jošjednom čestitam.
Kodžo, izvinjavam se što nisam došao na odbranu diplomskog. Nadam se da ćeš mi to nekada oprostiti :)

Ispratili smo Kodža u profesorski staž kako to i dolikuje budućem profesoru - uz dosta alkohola. Odplovio je u nepoznate životne vode kao novoizgrađeni brod, praćen flašom vina, koje mu u tom trenutku uliva sigurnost da će putovanje biti bezbedno i srećno. Klasično predkafansko okupljanje u stanu diplomiranog, dalo je adekvatan šlagort predstojećem provodu u kafani. Blaga alkoholska vakcina pripremila je organizam za ono što tek dolazi.
Kažu da ne valja u kafanu ići na suvo

Ambijent i okruženje restorana "Romansa" uvek je odavalo utisak ozbiljnosti u isto vreme praćeno dozom opuštenosti gde jaz generacija nikada nije problem, čak šta-više i prednost. Muški deo ekipe stigao je prvi za rezervisani sto na čelu sa prvodiplomiranim kolegom Dučićem, koji je to veče imao, može se reći, ulogu domaćina proslave.

Čar ovoga mesta leži u mnogim detaljima od kojih mene najviše fasciniraju zidovi od cigle izbledele crvene boje, koji celom objektu daju romantičnu notu. Njihova posebna lepota se ogleda u upijanju zvuka starogradske muzike. Tako smo i mi to veče dozvolili da nas ambijent i atmosfera ponesu. Izgledalo je kao da se rastajemo i da je pitanje vremena kada ćemo se opet sastati, a opet smo bili srećni i uživali.

Spontanim, delikatno orkestriranim dolascima, stigla je i lepša polovina našeg društva, koja je svakako ulepšala tu noć. Imali smo sve što je bilo potrebno za idealnu proslavu i veselje. Posle uobičajenih međusobnih sitnih razgovora, pesma je preuzela svoje i ubrzo smo svi bili na nogama. Pevalo se i kada je bilo muzike i kada je muzika pravila pauzu. Stekao se utisak da je to veče kafana bila naša i duga noć kao da je držala mrak  prkoseći jutru samo za nas, mnogo posle.



Do malo pre sam imao goste i lepo smo se proveli. Bila je to fina sedeljka-žurka uz klopu i piće. Mnogo mi je drago što su mi došli dragi prijatelji. Žao mi je što neki veoma bliski prijatelji nisu mogli da budu tu kako bi još više ulepšali moj rođendan, ali je bitno da su se setili da mi čestitaju :)

Mnogo je lepo kada vam je rođendan zar ne? Nekako, taj dan postaje vaš i imate utisak da ste jedino vi bitni taj dan na celom svetu (koji egoizam). Uvuče vam se euforija pod kožu, i sve je nekako drugačije i lepše. Takođe, onaj facebook je dobra stvar, brdo ljudi vam čestita rođendan, tako da vas i to malo podigne :)

Pored društva, u posetu mi je došao i moj mlađi bratanac Matija, koji je bio prava zvezda večeri sa svojih 7 godina. Propratio je kompletno dešavanje u mojoj sobi i stigao malo i da zadirkuje društvo. Kulminacija je bila kada je oborio staklenu policu i sa tim završio svoj nastup. Nakon toga, otišao je u krevet kod babe i dede na spavanje. Naravno, kako bi rekao moj kolega Ikodinović, kakav bi to rođendan bio kada se ne bi nešto polomilo, i u pravu je :)

U moju skromnu sobicu uspeo sam da ugostim osmoro ljudi. Za sada, rekord za rođendanske žurke bio je 15 osoba, verovali ili ne :) Dobra je atmosfera kada rođendan napravim kod kuće. U pozadini ide dobra muzika, uz, kako gosti kažu, lepo posluženje. Nakon toga, organizovan je i rođendanski PES turnir. Ovo planiram da redovno upražnjavam kako bi postala tradicija :) Pobednik ovogodišnjeg turnira bio je Igor, koji je u finalu savladao Dućka:
Igor [Barcelona] 2:0 [Liverpool] Dućko

 Što se poklona tiče, dobio sam fenomenalne poklone i moram vam priznati da su me ove godine oduševili! Pored PESa, bilo je zezanja po netu, tako da ste mogli da dobijete savete iz prve ruke od profesionalnog igrača Counter Strikea, Ikodina, koji nam je pokazivao CS profi partije na youtube-u. Takođe, tu je i nezaobilazni face :) Svako je po malo proveravao svoj profil i email.

Mnogo mi je drago što smo se ovako okupili. Koristim ovu priliku da se zahvalim mojoj najboljoj drugarici P_Ikači, koja je jedina bila od osoba lepšeg pola na ovom rođendanu. Nadam se da je nismo mnogo smorili :) Naravno, nismo nju terali da igra fudbal sa nama. To smo igrali kada je otišla, pre toga fino smo se družili. Kasnije je sedeljka poprimila pravi onaj geekovski šmek, što mi je posebno bilo drago. Shvatio sam da je lepo da ste u životu okruženi ljudima koji vam odgovaraju, koji su inteligentni, duhoviti, ljudi sa nekim normalnim pogledima na život i sa nekim principima, sa nekim stavovima, koji odgovaraju vašim. Bilo je lepo fotografisati ih i videti kako soba dobija nove dimenzije. Ljudi koji su razbacani po sobi, kao da svako ima neki svoj kutak. Komunikacija i zezanje na fenomenalnom nivou!

Što se nekih rođendanskih životnih rezolucija tiče, počastio sam sebe sa svežom instalacijom Ubuntua 8.10, sa koga vam i pišem ovaj blog post. Tako da sam rešio da malo više koristim linux u budućnosti. Takođe, ortaci su bili oduševljeni Ubuntuom. Nekoliko njih već planira da radi dual boot. Pored geek rezolucija, rešio sam da budem redovniji sa pisanjem bloga. Nekako sam imao utisak da ne bi trebalo pišem svašta. Padne meni dosta stvari na pamet, ali sve nekako mislim da je smor i ne uzmem da pišem. Sobzirom da mi je rođendan, u buduće, smaraću vas sa svim i svačim što mi padne na pamet, a pokušaću da učinim da vam bude interesantno :)

Pozdrav svima. Želim da vam današnji dan bude fenomenalan kao i meni. Nadam se da ću uspeti malo energije da prenesem na vas (ne bih da zvučim kao Milan Tarot :) ) putem ovog posta i da ću vam ulepšati dan, ili ga barem učiniti malo veselijim. Ipak, danas je raspored zvezda i kosmičke energije u mojim rukama, pa mislim da bih mogao malo da podelim sa vama. Uživajte, budite mi happy, može neki osmeh na lice i dočekajte srećno ovu magičnu zimu, koja stiže eto baš danas na moj rođendan!

Dok sam bio sa ekipom u gradu, saznao sam da se to veče u gradu održava Full Moon Party. Mesto održavanja, ni manje ni više, nego lokal u blizini mog fakulteta gde sa kolegama redovno boravim. Montana, nije u gradu na glasu po organizovanju žurki, a pogotovu ne tako profesionalnih kao što je bila ova.

Navodno bilo je potrebno nabaviti kartu koje su unapred rasprodate. Tako da sam se u tom trenutku pomirio sa činjenicom da neću posetiti party. U povratku iz grada svratio sam kod Igora. Polako smo se spremali da batalimo planove za provod i razmišljali da utonemo u neki od virtuelnih svetova. Pravi izbor za petak veče i kuliranje ortaka uz neku PC igru, pored grickalica i napitaka. 

Međutim, stiže mi poruka od drugarice Ikače, koja je dobro obaveštena u vezi party-a. Imala je dve karte, ali smo bez problema ušli nas troje. Kako kažu, najbolje se provedeš kada najmanje planiraš i nadaš.

Kada smo stigli tamo, neverovatan prizor. Profi obezbeđenje, ograda ispred lokala. Unutra laseri, bimovi, plazme i minimal house, techno, psycho ili šta već. Lokal totalno izmenjen. Nastupalo je par DJeva i jedna devojka koja je bila MC. Navodno, nezvanično sam saznao da je na žurci bio i Marko Nastić, koji je došao kao gost. Nije nastupao, verovatno davao moralnu podršku. Na zidovima su bile okačene plazme i to desetak, sa fancy video sadržajem koji je pratio muziku. Sa strane dve igračice na platformama. Bilo je cool kada su igrale sa zapaljenim obručima. Stvarno jedna ne svakidašnja organizacija za Čačak. Važno je napomenuti da je žurka bila i mnogo dobro posećena. Lokal je bio pun. Videh i dota ljudi koje nisam video dugo. Pored njih tu je bila i moja Muza. Kao i svaka Muza samo se pozdravila i nestala negde u magli dim-mašine, dovoljno samo toliko kako bih znao da je tu negde i da brine o meni :) 

Ikača, Igor i ja smo se super proveli. Nismo očekivali da će žurka biti na tom nivou. Posle toga smo puni pozitivnih utisaka otišli kući. E da, Igor i ja smo svratili u Ghetto. Malo da odmorimo. Sa Ognjenom smo se prisećali starih dobrih dana iz srednje škole i drugih provoda. Sve u svemu jedno kompletno veče.

Sutradan, subota veče, u Čačak su mi stigli ortaci (Bojana i Fućka) koji studiraju u BGu i KGu. Nisam ih video odavno, i bio sam oduševljen kada mi je stigla poruka. Stvarno su mi nedostajali. Našli smo se standardno na trgu, pa smo pravili plan gde dalje. Prošli put kada smo bili u istom sastavu, pitali su me ima li šta novo u ČAu. Tada sam ih odveo u jedan novi lokal sa cool klopom. Ovaj put su bili iznenađeni kada su videli kako je renoviran jedan stari i dobro poznati lokal u gradu. Ako ovako nastavimo za svaki njihov dolazak, Čačak ima da bude kao Las Vegas za par godina. 

Posle je usledila poseta Velvetu i Zanzibaru. Ipak je u Zanziu bilo lepše, barem nama. Tamo je nastupao DJ koji je puštao latino house. Nešto kasnije priključio nam se i Igor. Moram priznati da smo to veče popili dosta i bili mnogo dobro raspoloženi. Razmenili smo novosti i dešavanja kod nas i njih i ima zanimljivih iznenađenja – nećete verovati. Ali na žalost to ne mogu da podelim sa vama, trenutno.

Definitivno piće večeri bio je koktel Bronx :)

Krivo mi je što nisam poneo fotoaparat, ni to veče u Zanziu, a pogotovu na žurku Full Moon. 

Iznenađujuće dobar vikend!

          Šapat padajuće kiše probudio je njegovu inspiraciju. Dugo je ostao da leži u krevetu. Sa odškrinutim prozorom mogao je da čuje kapljice kiše kako se slivaju sa neba, sasvim lagano kao da pokušavaju da stvore neku melodiju. Osetio je potrebu da ustane, ali je ipak ostao da uživa u mirisu kiše i njenoj melodiji, koja se neprimetno i tiho probijala kroz prozor.

          Tmurna boja oblaka, koju je uspeo da vidi kroz nisko podignute roletne, davala mu je opravdanje za njegovo izležavanje. Bio je siguran da je ovo jedan od onih trenutaka u životu gde je momenat namenjen za njega lično i da ne postoji ništa drugo zbog čega bi morao da napušta ovu predivnu kišnu harmoniju. Većina kišnih dana može da bude naporna i dosadna, ali ovaj je bio je drugačiji. Laganu melodiju bi povremeno cepao masivan zvuk groma negde tamo u daljini. Iako bi bio jak, elegantno se uklapao u atmosferu. Nastavio je da leži, prigrlivši svoj jastuk, koji je već počeo da prihvata miris kiše. Talas blagog vetra prošetao bi kroz sobu noseći sa sobom miris oblaka i kiše. Imao je utisak da je svratio samo da ga pozdravi. Priroda je tada spremila odličan izbor chillout muzike u pravom ambijentalnom stilu. Znao je da će o ovome morati da piše i da bi bilo sebično ovaj osećaj ostaviti samo za sebe. Sačeko bi još i uživao u predstavi, kako bi što bolje iskustvo podelio sa ostalima.

          Zvuk automobila koji se probija kroz mokar asfalt, ostao mu je u sećanju još kada je bio mali i često noćio kod svoje bake. Iako je mehanička tvorevina čoveka, ta frekvencija automobila i žagor motora klizao je niz zvuke kiše. Stvarao je svoj jedinstven zvuk. Kreirani od strane prirode i naše kreacije poprimaju njenu melodiju koja, ma koliko loša bila, ne može mnogo odstupati od nje. Mokar asfalt pod dočkovima prskao je vodu stvarajući zvuk daira, dok bi ih u pozadini pratio bas gromova. Vokale u ovoj ambijentalnoj chillout kompoziciji davale bi ptice koje bi povremeno proletale ispred zgrade. Sve je delovalo kao odlično ukomponovana muzika, koju samo majka priroda ume da priredi. Jedini dodatak je bio taj, što ste ovu muziku mogli i da osetite. Imala je miris, dodir, pa čak i ukus.

          Prigušeno svetlo koje se probijalo kroz oblake, davalo je vizuelni doživljaj. Ovoga puta nije uključivao TV kada se probudio. Ostao je da uživa i da se prepusti neverovatnom osećaju. Razmišljao je o tome, koliko se ljudi sada oseća slično kao on. Koliko njih je primetilo isto? U tom trenutku kapljice kiše su sporije propadale. Čuo je metalni zvuk nastrešnice ispred prozora koji se stvarao pri udaru kapljica o njenu površinu. Ritam je postao polako sporiji, ostavivši samo kapljice u zvuku. Osetio je da dolazi završnica ove melodije. Utihnuli grom čuo se podmuklo u daljini, kao bubanj koji polako izlazi iz pesme. Ova melodija ga nije terala da je sluša, jednostavno je njegov mozak uživao u svemu ovome. Imao je utisak da su mu čula pojačana i da čuje nešto na šta nije imao prilike da obrati pažnju do tada. Osećao se smireno i lepo.

          Nadao se da će melodija nastaviti dok je iskoristio priliku da napiše ove redove teksta. Pisanje je bilo spontano i sa uživanjem. Melodija je polako nestajala, ostavivši mu samo sećanje na nju. Neuroni su užurbano radili kako bi pretočili kompletan osećaj u ove redove teksta. Imao je utisak da i ako jednostavna forma ovog teksta, ali ako je lepo ukomponovana kao melodija, uspeti da prenese osećaj svojim čitaocima. Nadao se da će i njihovi neuroni primiti epigrame osećanja i aktivirati slične osećaje i nadražaje.

Lepo je pisati u tišini kiše.

Ovčarsko-Kablarska klisura je poznata po svojoj lepoti, svojoj reci, banji i jezeru. Tu se nalazi i hidroelektrana, a pored tih tehnoloških čuda nalaze se i mnogobrojni manastiri, koji datiraju čak i pre 14 veka.



Jedan profesor sa fakulteta, Momčilo Vujičić organizovao je posetu Ovčar banji, hidroelektrani i manastirima. Tako smo se i mi, mala ekipa sa treće godine, pridružili drugacima koje je vodio profesor. Jeste da često odlazim do banje, ali još jedan izlet sa kolegama neće da škodi, pogotovu ako je zanimljiv.

Našli smo se oko 7č ujutru, čekajući voz na stanici. Bilo je lepo jutro, sunčano i toplo, odlično za slikanje. Ekipa je već počela da se okuplja, bilo je dosta ljudi. Voz je po starom srpskom običaju kasnio i 20ak minuta.
DirektorAlexaIkodin
prof. Momčilo VujičićTanja & JanjušPruga
StanicaOrtaciVozić
Ćira
Brzo smo stigli do banje, praktično doleteli.
Direktor i AlexaIkodin i bokelaOvčar Banja
IzlazakKolegeDelegacija

Rešili smo prvo da obiđemo hidrocentralu, koja je inače reverzibilna elektrana. Na jezeru Međuvršje se nalazi protočna elektrana. I pre sam imao prilike da posetim ovo postrojenje, to je bilo na praksi u tehničkoj školi. Zavučen tunelski ulaz u elektranu, podsećao je na neki top-secret projekat iz američkih filmova. Tu nas je sačekao jedan radnik i sa malom pričicom o istoriji elektrane i njene izgradnje uveo u kompleks. Sve je onako, klaustofobično. Ubrzo smo se našli kod turbina kroz koje protiče voda za pokretanje generatora, koji se nalazi na spratu iznad. Sa samo dve turbine, odnosno, generatora, ova elektrana je do pre 20ak godina napajala skoro celu zapadnu Srbiju. Iznad smo imali prilike da vidimo generatore i salu u kojoj se nalaze. Posle toga usledio je obilazak centralne sobe (command center) našeg čačanskog NORADa. Vidi se prisustvo dosta stare opreme, pored jednog računara i par instrumenata koji su novijeg datuma.
Logo
TurbinaGeneratori
DANGERKran za servisiranje generatoraKomandni centar
Kontrolna tablaSabirnice

Imao sam jedan čudan osećaj nostalgije, to sam primetio i pre kada sam dolazio na praksu. U vazduhu se oseća onaj duh socijalizma i ono staro vreme hiper gradnje i radnih akcija. Čudno je to što ja nisam imao prilike da to proživim, ali imam osećaj, kao da sam prisustvovao svemu tome. Svi ti ljudi koji rade tu, ta oprema, sve je kao iz nekog prošlog vremena i doba.

Posle obilaska, uputili smo se za manastir Blagoveštenje, koji se nalazi u brdu iznad elektrane. On je jedan od najstarijih manastira u Srbiji. Turci su ga nekoliko puta palili, tako da je preživeo nekoliko renoviranja do sada. Freske su takođe, veoma stare i paljenje je uticalo na njihov izgled. Veoma mali manastir za razliku od ostalih koje smo imali prilike da posetimo.
Ulaz u manastir
BlagoveštenjeZvonoStazicaDvorišteKonak
Direktor i AlexaAlexa i bokelaMisticibokela i Mistici

Na putu, koji smo išli pešice, do sledećeg manastira uspeo sam da fotografišem, par zanimljiv
ih stvari:
Planinari
TunelVikendice
 
Posle napornog pešačenja, konačno smo pronašli oazu u sred vrele žege koja nas je okruživala. Manastir Nikolje, ženski manastir. Manastir koji je sakriven ispod puta u gustoj šumici. Monahinje su nam priredile neverovatan doček i osvežile nas u pravom trenutku sa vodom, šecerom i ratlukom. Kada smo ušli u manastir odmah sam osetio drugačiju atmosferu. Sve je delovalo mirno i veoma prijatno. Odmah sam osetio svežinu i ona vrućina je odjednom nestala. Na prvi pogled sve je izgledalo lepo i sređeno. Za razliku od predhodnog manastaria, ovaj je bio mnogo veći, poseduje više objekata i u njemu boravi dosta monahinja. Ubrzo posle ulaska, obišli smo crkvu u središtu manastira. Ima li smo prilike da čujemo istoriju manastira i duhovnu istoriju Ovčarsko-Kablarske klisure. Tada sam saznao da je postojalo preko 20 manastira u ovom kraju. Sada ih je oko 10. Zbog toga ovaj kraj nosi naziv srpska Sveta Gora. Mati nam je ispričala priču o životu i o tome kako treba biti čovek, kako treba voleti sebe i druge, podelila nekoliko mudrih saveta sa nama. Morali smo da krenemo, jer su oni bili u poslu oko spremanja slave manastira.
Manastir NikoljeMistici u posetiKonakKonakMonahinja
Sledeća stanica - Manastir Preobraženje. Put do tog manastira bio je veoma zanimljiv. Morali smo preći reku Moravu, što je podrazumevalo prelazak veće grupe ljudi preko visećeg mosta. Uspaničeni studenti, koji se nisu nadali da će ih njihov voljeni profesor, povesti u takvu avanturu, nisu ni sanjali o tome kakva ih muka tek čeka. Iako su bili ubeđeni, da je taj most jedina prepreka na putu do manastira, pojavio se njihov stariji kolega Ikodin, kome je bilo neverovatno zanimljivo da grupu preko 30 ljudi (na čelu sa prof. Vujičićem) koja se u tom trenutku nalazila negde na pola mosta, zaljulja još koji metar gore i dole, pa čak i levo i desno. Pola njih nije znalo šta ih je snašlo u tom trenutku. Neki su već počeli da se krste i mole, kako bi se što bolje pripremili za pad u reku. Pored toga što je most, kao most delovao totalno nesigurno, trule daske, korodirajuće sajle i pocepana ograda
Da se ja pitam, ja bih ovuda preterao autobus!

Ikodin je dolio malo ulja na vatru. Mislim da se prof. Vujičić prvi dokopao obale sa druge strane, ostali su jaukali i vikali na Ikodina. Naravno našem Ikodinu ni jauk fine koleginice nije dovoljan da bi prekinuo svoja zla dela. Kada je situacija postala dovoljno kritična, Ikodin je rešio da prestane, pod pretnjom da će biti bačen u vodu. Jadnom narodu, pored one vrućine, bio im je potreban i Ikodin da ih još malo preznoji. Ni mi koji smo bili u grupi sa njim, nismo bili pošteđeni zaljuljanog prelaska na drugu stranu.
Ikodinov mostBridge Holders (Shakers)Planinarski DomMagistralaČesmaPut do manastira
Monastery KtitorsManastir Preobraženje


U poređenju sa predhodnim manastirima, ovaj manastir je najmlađi. Skoro je i sagrađen. Koreni ovog manastira i njegova predhodna postojbina nalazila se na mestu gde se danas nalazi železnička pruga i planinarski dom. Komunisti su srušili taj manastir kako bi napravili prugu Požega-Čačak. Čuli smo razne priče vezano za nesreće koje su zatekle te ljude koji su radili na rušenju tog manastira. Bilo je malo jezivo i sujetno. I ovde smo imali priliku da dobijemo od oca, razne savete i sugestije za pravilan razvoj naše ličnosti i moralnog napretka naše budućnosti.

Posle obilaska svih ovih manastira, koji se nalaze na pristojnom rastojanju jedan od drugog, vratili smo se u Ovčar Banju gde smo se malo osvežili. Setio sam se da lokalni restoran ima odlične lepinje sa kajmakom. Direktor nije bio siguran da li ćemo stići na voz, ako odemo na lepinje, ali smo ipak otišli. Lepinje su bile odlične i pored one vrućine, uživali smo. Dučićev voz nije ni došao kada je trebalo. Tačnije, otkazan je. Ostali smo zatečeni na stanici u Ovčar Banji. Sledeći je bio tek za par sati. To nam nikako nije odgovaralo, jer je to veče bilo finale lige šampiona (Chelsea - Manchester). Krenuli smo peške u nadi da ćemo stopirati do Čačka. Bilo nam je čudno što nema saobraćaja. Tada smo se setili, da se izvršavaju radovi na putu i da je saobraćaj zatvoren. Nema ni autobusa. Hrabro smo pešačili, i stigli od Ovčar Banje do hidrocentrale Međuvršje. Gazili smo vreo asfalt, koji je skoro postavljen, bili izloženi direktno suncu sa samo jednom flašicom kisele vode. Sobzirom da smo već celo jutro na nogama, grčevi su nas stigli. Prešli smo nekih 10ak kilometara. Menjali smo vođu puta na svaki kilometar, kako bi umoreni leader bio zamenjen uvek kada više nije u mogućnosti da vodi. Ironija da bude veća,  team leader uopšte nije ni krenuo sa nama. Kao da je znao, šta nas čeka. Videlo se da Direktor, ipak, nije u mogućnosti da vodi tim. Ipak mu mnogo bolje leže te manipulatorske sposobnosti. Sada kada je priroda udarila na njega i njegovu četu, počeo je da gubi razum i postajao sve nervozniji. Ikodin i ja smo čak mislili da je bolje zanimati se na putu do kuće, nego bledo pratiti asfalt. Rešili smo da svaki znak na putu koji je oboren ispravimo. Čistili kamenje sa puta, od odrona. Direktor je to video kao jedno veliko gubljenje vremena. Moral mu je drastično opao kada smo naišli na valjak i mašinu za postavljanje asfalta. Vrelina je tada dostigla beskonačne granice, a od radnika smo saznali da saobraćaj tek počinje od 18č i desetak kilometara niže. Srećom Alexa je nazvao oca i on je došao koliko je mogao kolima. Konačno je sve delovalo normalno.
Patkica
Povratak kući
posle 5km
Hot White Linepazi auto!

To veče smo se našli u gradu i uz pivo i utakmicu proslavili naše putešestvije.

Proletelo, zar ne? Upitao je sebe. Blagi osmeh na lice izmamilo mu je podsećanje na dane koji su nestali tamo negde u daljini.

Dobro je bilo, nije loše. Ponovo se upustivši u mentalni monolog. Znao sam da će brzo da prođe. Dobro je da sam stigao da se vidim sa svim ljudima koje sam imao u planu. Priznajem, moglo je da bude više akcije, ali dobro je.

Uranak je ostao ne isplaniran i ne organizovan. U početku sam mislio da bi to moglo da bude super zezanje. Kablar, kampovanje, šator, ekipa sa faxa itd. Međutim, kako su počeli jedan po jedan uporedo sa jednom po jednom da odustaju, rešio sam i ja da presečem. Ne bih sad ulazio u detalje plana, kada je on već propao, tako da i nema smisla.

Ne možeš ljude terati na silu da se druže.

I tako dok je cela Srbija negde pijančila, i Dušica se lepo provodila na Paliću (nadam se), sa svojim allways-ready-geeky-chillout friendom, koji je uzgred i u blizini od nekih 50ak m, zaronio sam u magični svet World of Warcraft-a. Da da, I have joined the club of the ones that have no lifes ;) Ali to ćemo ostaviti za drugi post. Ono što je bitno sad jeste to da smo Iggy i ja bili elfovi. On hunter, moja malenkost druid. Uranili smo pored jezera u šumi Teldrassil. Tu smo imali jedan quest. Videli smo dobar šator, vatricu, dok, čamac i jezero. Verujem da većina nije imala slične uslove u real-life verziji proslave post-komunističkog Prvog Maja. Bilo je čak i drugih igrača u okolini, tako da smo se lepo zabavili.

Prvomajsku noć u Čačku posetila je grupa RitchBitch u poznatom lokalu Velvet. Posle popijenog espressa u Galiji u društvu team leadera, Ex Warlocka (level 56) i mog virtuelnog saputnika Igora (Now: Human, Worrior, level 9), prepričavajući događaje iz WoW-a, uputili smo se putem Velveta. To nam je bio quest. Da se dobro provedemo, naslušamo mnogo dobre muzike i napijemo. Dobro, nismo baš sve stavke questa ispunili, ali je bilo super.


Oduševljeni svirkom, uputili smo se u Zanzibar. Mislim da je Igor imao neki quest da odradi, :) Tamo je žurka već propala, tako da je Game Master Zanzibara puštao sikterušu mix, posredstvom svog miniona nekog rentovanog DJa. Pošto smo ustanovili da experience gain neće biti veliki, ubrzo smo napustili Zanzibar dungeon.


Warlock
je imao transport, tako da nas je prvi napustio. Team leadera smo Igor i ja morali da odp
ratimo do Holy Temple gde je bio randezvouz point. Morali smo biti sigurni da team leader ostane živ uprkos napadima golišavih harfi, koje su šetale gradom i tražile svoju sledeću metu za zavođenje. Ne, ipak je on previše bitan za main quest, tako da bi svako odstupanje od njegovog rada na top-Micić-aproved projektu, od strane timesuckerica značilo propast main questa!


Uu međuvremenu ispred Zanzibar dungeona sreo sam svoju ex-girlicu. Deluje mi par levela zrelije, konverzacija je imala krajnje klasičan cliche-after-brakeup flow.

Na nastupu benda RitchBitch je primećeno nekoliko huntressica starijeg levela, interesantnog izgleda i intrigantnog pogleda. Ali moja stamina nije bila dovoljno velika kako bi izdržao duel sa njima i ako sam, kao druid, osetio da je na njih castovana last-critical-chance aura. Polako, ima vremena, još par questova i imaću priliku da im se suprostavim. 

U svakom slučaju zadovoljan sam tadašnjim provodom u gradu.

Vikend pre toga blesio sam po gradu sa svojom sekretaricom. Vratila se sa porodiljskog bolovanja sa Sejšela. To veče sam upoznao, pazi ovo u istom lokalu: Velvetu, brdo nekih cica. Bilo ih je raznih: fancy, opasnih, nice i cool i plus različitih levela.

Bitno je napomenuti da sam stigao da se vidim i sa starom ekipom. Sve je počelo lepo:

  • sastanak sa Fućkom kod sandučeta.
  • Zatim je sledilo šmekersko-i-samo-u-njegovom-stilu pojavljivanje Neška.
  • Dušica je po običaju kasnila,
  • ali smo se konačno sastali u KukiČilu.


Primorani da ubrzamo naš boravak zbog Marije-Histerije (Muse), slatko smo se oduševili ponovnom okupljanju i pričanju novosti. Posle toga usledio je sastanak sa Histerijom, čiji je uobičajeni proces adaptacije večernjeg izlaska, prošao histerično. Posle dvoumljenja da li da se posvađamo i lepo odemo kod devojaka od milion dolara, u friendovskom maniru, i džentlmenski poneseni: Fućka, Neško i ja otišli smo u Ghetto i nastavili druženje. Tamo je histerija primila razumne granice tolerancije i sve je bilo kao pre.

Izgleda da Ghetto ima lekovitih dejstava na svoje posetitelje.

Evo već pet dana veliki broj sivih oblaka nadvio se nad mojom zgradom. Meni samo nije jasno, kako ne provaljuju da mnogo smaraju. Mislim, kako i njima nije više dosadno? Ima još mnogo mesta na ovoj maloj planetarnoj kugli, gde bi mogli da kuliraju.

Ako uskoro ne odu, razmišljam da počnem da im naplaćujem kiriju!

 

Laughing