19 Februar, 2008 19:26
Bilo bi mnogo vedrije da je u pitanju nastavak za trenutno najpopularniju FPS igru na svetu: Crysis. Ovoga puta bi EU High-Tech Worrior iskako iz aviona iznad teritorije Kosova. Neprimetno sleteo među živalj sa cloak-engaged opcijom aktiviranom. Praćen sa još nekoliko High-Tech Worrior-a i Peacekeepera, sa opcijom maximum-speed uspostavio bi kontrolu i nadgledanje nezavisnosti. (Scenario nije baš daleko od stvarnosti, sobzirom da EU misija stiže). Kao i u svakoj pucačini, uskoro bi usledilo održanje mira, tako što bi se sprečio svako ko bi pokušao da taj isti mir uznemiri, ne bitno koja strana bila u pitanju. EU Hight-Tech Warrior je totalno neutralan, i njega jedino zanima peace, svako ko ga ruši biva neutralisan upotrebom maximum-strength ili maximum-armor.
Dok bi se misija razvijala, ustanovilo bi se da je neka alien rasa zaposela teritoriju Kosova i da ima mnogo veće planove koje prevazilaze trenutne granice država i mašte ljudi na ovome svetu. Ali tu su High-Tech worriori da nas spasu od Crysis-a, koji se razvija. Koristeći svoj nano-suit i kolekciju naoružanja, kao što je i specijalni TOC Gun, uspevaju da aliene održe pod kontrolom, ali je to bilo kratkog daha. Uticaj alien rase se širi i na druge zemlje i teritorije i dolazi do katastrofalne kataklizme. Na kraju kompletna civilizacija biva ugrožena i skoro sve je stavljeno na kocku. Posle dužeg perioda ponovo shvatamo da smo ujedinjeni -> jači, preuzimamo stvar u svoje ruke. Iako neće neki Carrier lansirati nuke-attack na alien infestation, uspevamo da se dokopamo njihovog mainframe-overmind centra. U kontaktu sa tom esencijom shvatamo da su oni došli da nas nauče da živimo together i da je ovo bila lekcija koju smo morali na hard way, da naučimo. Ali kako to biva kroz kompletan recordable human race history, važne lekcija volimo da učimo na teži način, specialy mi srbi.
Posle contacta sa alienima nastaje kompletno Globalno blagostanje, a nestaje Globalno zagrevanje. Naučene lekcije pamtiće se kroz mnoge buduće eone and human race lived happily everafter!
Nikako mi nije bila namera da trenutnu situaciju iskarikiram ili da joj se podsmevam. Samo mi je bila namera da na "opušteniji" način predstavim viziju kako je ipak bolje, sobzirom da posedujemo ovu tehnologiju danas, da sve konflikte rešavamo virtuelno, i da su ovakvi scenariji, na žalost - trenutno stvari, samo koncipirani i obrađeni u nekoj future Sci-Fi FPS igri.
Kada već postoje mnogi virtuelni online svetovi, kao što je WoW, GuildWars etc, bilo bi dobro da se pod pokroviteljstvom UN-a, kreira najveća MMO igra u kojoj bi svaka članica imala registrovan account i svoje predstavnike i upravnike. Pa se sve svetske krize rešavaju na taj način. Tako bi se mogli simulirati sukobi unapred, videti ishod i u realnom svetu preduzeti odgovarajuće poteze i dogovore. Takođe svaki građanin bi takođe mogao da ima svoj account i da doprinese online svetu, a u realnom životu bi imao peacefull life.
Dok bi se misija razvijala, ustanovilo bi se da je neka alien rasa zaposela teritoriju Kosova i da ima mnogo veće planove koje prevazilaze trenutne granice država i mašte ljudi na ovome svetu. Ali tu su High-Tech worriori da nas spasu od Crysis-a, koji se razvija. Koristeći svoj nano-suit i kolekciju naoružanja, kao što je i specijalni TOC Gun, uspevaju da aliene održe pod kontrolom, ali je to bilo kratkog daha. Uticaj alien rase se širi i na druge zemlje i teritorije i dolazi do katastrofalne kataklizme. Na kraju kompletna civilizacija biva ugrožena i skoro sve je stavljeno na kocku. Posle dužeg perioda ponovo shvatamo da smo ujedinjeni -> jači, preuzimamo stvar u svoje ruke. Iako neće neki Carrier lansirati nuke-attack na alien infestation, uspevamo da se dokopamo njihovog mainframe-overmind centra. U kontaktu sa tom esencijom shvatamo da su oni došli da nas nauče da živimo together i da je ovo bila lekcija koju smo morali na hard way, da naučimo. Ali kako to biva kroz kompletan recordable human race history, važne lekcija volimo da učimo na teži način, specialy mi srbi.
Posle contacta sa alienima nastaje kompletno Globalno blagostanje, a nestaje Globalno zagrevanje. Naučene lekcije pamtiće se kroz mnoge buduće eone and human race lived happily everafter!
Nikako mi nije bila namera da trenutnu situaciju iskarikiram ili da joj se podsmevam. Samo mi je bila namera da na "opušteniji" način predstavim viziju kako je ipak bolje, sobzirom da posedujemo ovu tehnologiju danas, da sve konflikte rešavamo virtuelno, i da su ovakvi scenariji, na žalost - trenutno stvari, samo koncipirani i obrađeni u nekoj future Sci-Fi FPS igri.
Kada već postoje mnogi virtuelni online svetovi, kao što je WoW, GuildWars etc, bilo bi dobro da se pod pokroviteljstvom UN-a, kreira najveća MMO igra u kojoj bi svaka članica imala registrovan account i svoje predstavnike i upravnike. Pa se sve svetske krize rešavaju na taj način. Tako bi se mogli simulirati sukobi unapred, videti ishod i u realnom svetu preduzeti odgovarajuće poteze i dogovore. Takođe svaki građanin bi takođe mogao da ima svoj account i da doprinese online svetu, a u realnom životu bi imao peacefull life.
Ali na žalost ovako je glasio naslov: "Kosovo Crysis", u skoro svim svetskim TV kućama, koji je bio breaking news, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Kao citizen ove zemlje, naravno da sam osetio osećaj crysis-a, možda više emotivno i psihički nego fizički, ali svakako je bilo teško, a i sada je. (Naslov me je naveo da ovako pišem o celoj situaciji i da koliko-toliko ne zvuči kao ovaj news horror ovih dana.Takođe sam, do skoro bio pod utiskom igre Crysis). Naravno, da mi nije bilo teško kao našima dole na Kosovu, kojima ne mogu ni da predpostavim kako je bilo i na šta li su sve mislili i od čega li su se sve plašili.
Drago mi je što nije bilo nekih ozbiljnijih incidenata dole, barem za sada, a nadam se da neće ni biti jer to baš ne bi išlo u korist trenutnoj samoproglašenoj vladi. Koliko je situacija dole bila mirna, toliko je u našoj predstonici bilo burno, a to mi se nije baš tako svidelo, iako je možda opravdano. Kao što sam ja predstavio trenutnu krizu na svoj način, tako će svetski bitne medijske kuće, čiju većinu čine američke TV kompanije, predstaviti nas, opet i opet u ružnom svetlu. To se već desilo na CNN-u. Lično mislim da onaj haos nije bio potreban. Svakako smo mogli mirno da demonstriramo i da stojimo pred ambasadama mirno celu noć. Znam da će neki reći: "Ma šta mirno, e čoveče da li si ti normalan! Ma ima da im...". Znam, i verujem da su neki teško pogođeni, iako je bilo onih koji su situaciju iskoristili da bi se "lepo proveli" u gradu to veče. Ali treba razmišljati na dalje implikacije naših postupaka. Svet nije baš tako pravedan, i naš svaki korak se prati, tako su već bile spremne sve TV ekipe da snime haos. U tom trenutku smo mogli malo da potisnemo emocije i da se dostojanstveno ponesemo i mirno prikažemo svetu naše nezadovoljstvo. Oni su ti koji će nas predstaviti u svetu, kako god im je volja, a video materijala su imali!
Takođe, tim postupcima i nasiljem ne postižemo ništa konkretno. To što bi se neko osećao lepo u tom trenutku dok lomi po nekoj ambasadi, ne može da se poredi sa globalnim efektom. Mislim, da ovo što se desilo neće imati neke velike posledice u javnosti belog sveta. Takođe se lomila i naša imovina i naši policajci, a ne "njihovi". Bezveze opet svoj-na-svoga. Iako, mislim da smo imali "opravdanje" i bili "isprovocirani", ali mogli smo da se suzdržimo.
Pored toga, na našim medijima non-stop govore kako bi trebali da se pomirimo sa istinom i realnošću. Ne bitno ko je ovde u pravu, ali moramo da shvatimo da velike sile kroje sudbinu ovog sveta, i da su njihovi interesi ti koji su važniji od bilo čega. Mi moramo, na žalost, ali je tako, moramo da se prilagodimo, ako mislimo da bi opstali. Ima mnogo primera zemalja u svetu koje su prkosile "svetskom poredku", ali su ostale izolovane i izmučene: Kuba, Severna Koreja, Irak, pa čak i sama Rusija u jednom periodu. Primera ima još, ali ne bih sad o tome. Naravno, da nije pravedno da trpimo tuđa nametanja, i meni je krivo zbog toga, ali samo tražim razumnu soluciju za neke probleme. Bitno je shvatiti okruženje i prilagoditi se, to je osnovno u prirodi, a ne samo u svetu.
Na primeru Severne Koreje se vidi kako je njihov sused napredan, Južna Koreja. Oni su progutali istinu i shvatili neke stvari, ali su rešili da je bolje za narod da živi u koliko-toliko normalnim uslovima nego u izolaciji. U severnom delu, sve je pusto i ljudi jedva krpe kraj sa krajem, dok u južnom delu, cveta privreda i ekonomija (mnogobrojne IT kompanije kao što su Samsung i LG i mnoge druge, pa i iz drugih oblasti industrije). Klinci u Južnoj Koreji se opterećuju oko trivijalnih stvari, kao što su igrice. Imaju vremena da veruju da je StarCraft alternativna religija u toj zemlji, dok za klince u severnom delu to je samo jedan neshvatljiv luksuz zbog toga što su opterećeni drugim stvarima.
Možda je časno boriti se za nešto svoje, ali se nekada treba zapitati da li je vredno toga. Poslednjih par puta kod nas kada smo se borili u pravom smislu te reči za nešto što je bilo i više nije naše, teško smo prošli. Shvatam situaciju i region koji nas okružeje, ali kao što neki pametan čovek reče, ne živimo mi pored Kine i Rusije, moramo da se prilagodimo našem okruženju. Mislim da su nam potrebni pametni i sposobni ljudi, koji će stvari shvatiti na mnogo bolji način i da takvi treba da nam vode ovu državu. Neke žabe moramo da progutamo, a najbolje je one najveće na početku.
Drago mi je što nije bilo nekih ozbiljnijih incidenata dole, barem za sada, a nadam se da neće ni biti jer to baš ne bi išlo u korist trenutnoj samoproglašenoj vladi. Koliko je situacija dole bila mirna, toliko je u našoj predstonici bilo burno, a to mi se nije baš tako svidelo, iako je možda opravdano. Kao što sam ja predstavio trenutnu krizu na svoj način, tako će svetski bitne medijske kuće, čiju većinu čine američke TV kompanije, predstaviti nas, opet i opet u ružnom svetlu. To se već desilo na CNN-u. Lično mislim da onaj haos nije bio potreban. Svakako smo mogli mirno da demonstriramo i da stojimo pred ambasadama mirno celu noć. Znam da će neki reći: "Ma šta mirno, e čoveče da li si ti normalan! Ma ima da im...". Znam, i verujem da su neki teško pogođeni, iako je bilo onih koji su situaciju iskoristili da bi se "lepo proveli" u gradu to veče. Ali treba razmišljati na dalje implikacije naših postupaka. Svet nije baš tako pravedan, i naš svaki korak se prati, tako su već bile spremne sve TV ekipe da snime haos. U tom trenutku smo mogli malo da potisnemo emocije i da se dostojanstveno ponesemo i mirno prikažemo svetu naše nezadovoljstvo. Oni su ti koji će nas predstaviti u svetu, kako god im je volja, a video materijala su imali!
Takođe, tim postupcima i nasiljem ne postižemo ništa konkretno. To što bi se neko osećao lepo u tom trenutku dok lomi po nekoj ambasadi, ne može da se poredi sa globalnim efektom. Mislim, da ovo što se desilo neće imati neke velike posledice u javnosti belog sveta. Takođe se lomila i naša imovina i naši policajci, a ne "njihovi". Bezveze opet svoj-na-svoga. Iako, mislim da smo imali "opravdanje" i bili "isprovocirani", ali mogli smo da se suzdržimo.
Pored toga, na našim medijima non-stop govore kako bi trebali da se pomirimo sa istinom i realnošću. Ne bitno ko je ovde u pravu, ali moramo da shvatimo da velike sile kroje sudbinu ovog sveta, i da su njihovi interesi ti koji su važniji od bilo čega. Mi moramo, na žalost, ali je tako, moramo da se prilagodimo, ako mislimo da bi opstali. Ima mnogo primera zemalja u svetu koje su prkosile "svetskom poredku", ali su ostale izolovane i izmučene: Kuba, Severna Koreja, Irak, pa čak i sama Rusija u jednom periodu. Primera ima još, ali ne bih sad o tome. Naravno, da nije pravedno da trpimo tuđa nametanja, i meni je krivo zbog toga, ali samo tražim razumnu soluciju za neke probleme. Bitno je shvatiti okruženje i prilagoditi se, to je osnovno u prirodi, a ne samo u svetu.
Na primeru Severne Koreje se vidi kako je njihov sused napredan, Južna Koreja. Oni su progutali istinu i shvatili neke stvari, ali su rešili da je bolje za narod da živi u koliko-toliko normalnim uslovima nego u izolaciji. U severnom delu, sve je pusto i ljudi jedva krpe kraj sa krajem, dok u južnom delu, cveta privreda i ekonomija (mnogobrojne IT kompanije kao što su Samsung i LG i mnoge druge, pa i iz drugih oblasti industrije). Klinci u Južnoj Koreji se opterećuju oko trivijalnih stvari, kao što su igrice. Imaju vremena da veruju da je StarCraft alternativna religija u toj zemlji, dok za klince u severnom delu to je samo jedan neshvatljiv luksuz zbog toga što su opterećeni drugim stvarima.
Možda je časno boriti se za nešto svoje, ali se nekada treba zapitati da li je vredno toga. Poslednjih par puta kod nas kada smo se borili u pravom smislu te reči za nešto što je bilo i više nije naše, teško smo prošli. Shvatam situaciju i region koji nas okružeje, ali kao što neki pametan čovek reče, ne živimo mi pored Kine i Rusije, moramo da se prilagodimo našem okruženju. Mislim da su nam potrebni pametni i sposobni ljudi, koji će stvari shvatiti na mnogo bolji način i da takvi treba da nam vode ovu državu. Neke žabe moramo da progutamo, a najbolje je one najveće na početku.
evo par linkova koje preporučujem sa ovog blog servisa za danas:
- Koliko ima planeta?
- Neko drugi je ovo rekao, a ja mislim da je pametno
- To je moj grad
- Lažni prijatelj
- Realnost: Republika Kosovo :-(
- GeForce 8 добија софтверски PhysX engine
16 Avgust, 2007 17:07
Podstaknut jednom debatom od pre par nedelja, koju sam vodio sa nekoliko svojih prijatelja, rešio sam da napišem ovaj post, koji je totalno ne vezan sa temama o kojima uglavnom pišem. Ovaj post razmatra trenutno stanje u zemlji i veliku količinu licemerja koje postoji kod nas, a takođe i veliku ne obaveštenost naših građana. Takođe mislim da su neke vrednosti pogubljene, a koje mi SRBI ne bi trebalo da izgubimo.
Ovo je moje lično shvatanje i razmišljanje koje je podržano ne samo mojim ličnim filozofiranjem već i ličnim delima.
01 Jun, 2007 10:07
Godina 1961. 12. april. Juri Gagarin se sprema da postane prvi čovek koji je otišao u svemir. Nalazi se u kupoli rakete Vostok i čeka odbrojavanje. Koroljev se nalazi nekoliko stotina metara dalje u bunkeru ispod površine zemlje.
Koroljev pozdravlja Gagarina i daje znak za poletanje preko radio veze. Snažan potisak koji kreira Vostok 1, potresa sve okolne objekte, pa čak i sam bunker u kome se nalazio Sergej Koroljev. Gagarin leti ka svemiru i orbiti brzinom 300 m/s. Provodi skoro 2 sata u svemiru i vraća se nazad na Zemlju. Tako je Rusija postala prva zemlja koja je poslala čoveka u svemir. Gagarin je postao nacionalni heroj i neverovatna ceremonija mu je priređena u Moskvi.
Koroljev, nema vremena za proslavu već hitno mora da nastavi rad na narednom Ruskom svemirskom projektu.
Emisiju koju je emitovao History kanal pre par dana, a koju sam imao prilike da gledam, do detalja opisuje ovaj Ruski poduhvat. Međutim, ono što me je zaintrigiralo da napišem ovaj post, je izjava naratora dokumentarnog filma. Naime, dok je Gagarin ulazio u kabinu, Koroljeva su prebacili u bunker nekoliko stotina metara dalje od mesta poletanja. Inače, Sergej Koroljev, je ruski raketni inženjer, svojim pečatom koji je ostavio u Sovjetskom savezu, zvali su ga genije. Koroljev je sa sigurne daljine posmatrao poletanje, i davao komande. Ništa posebno, rekli bi ste, to je normalno i to svi rade, pa čak i amerikanci. Ali suština je sledeća: Dok je Koroljev odlazio u svoj bunker, narator je opisivao trenutnu situaciju, i izjavio sledeće:
Gagarin je potrošna "roba",
dok Koroljeva Rusija ne može da dozvoli da izgubi!
Emisija je nastavila dalje, a mene je ta izjava malo prodrmala. Zamislite, Gagarin, čovek astronaut, pardon, kosmonaut, ceo svoj život podredio karijeri, treninzima, karantinima, izučavanju, letenju. Bio jedan od najboljih ruskih pilota, i na kraju posta slavan, ali to Rusiji, odnosno, onim glavonjama, ne znači ništa, on je samo potrošna roba. I ako ta raketa pukne pri poletanju, što se dešavalo na mnogim misija, Gagarin će istog momenta biti mrtav, jedino ako nekim čudom stigne da se katapultira. Čovek koji svoj život stavlja na crtu svaki dan, on je potrošan!?
Sa druge strane Koroljev, glavni inženjer i vođa ruskog svemirskog projekta, je strogo čuvan, čak i od javnosti. Mozak cele operacije. Ne, njega ne mogu da dozvole da izgube. Taj mozak koji je u stanju da kreira raketu, svemirsku stanicu, i sve propratno što je potrebno, on je top priority majke Rusije. Ako se nešto desi Gagarinu, poslaćemo pismo porodici, napravićemo jedan spomenik i to je to. Ali Koroljeva ne možemo nikako da izgubimo. On je važniji i od same misije. Čovek koji je ceo svoj život posvetio nauci i izučavanju. I neka mi sad neko kaže, da se znanje ne ceni!
Ovo vas natera da pomislite koliko mi zaista vredimo? Šta smo zapravo mi? Da li želimo da budemo potrošna roba, ili pak neko koga ova zemlja ili neka druga ne sme da dozvoli da izgubi?
14 April, 2007 21:41
Probudio sam se. Ali mi se ne ustaje. Nemam razloga, a i ne znam zašto bih? Oko mene sve je pusto. Ovaj grad se i ovog jutra probudio, ali ni on ne želi da ustane. Odavno je izgubio volju za tim, isto kao i ja. Obojica znamo da moramo ustati kad tad.
On je uspeo da probudi one koji moraju da ustanu, ali mene nije dirao. Ležim u svom mikrokosmosu i razmišljam... Razmišljam gde je svo ovo vreme nestalo? Zašto mi nešto nedostaje, a ne znam šta to. Osećam da se grad promenio. Više mi nije interesantan i On to oseća. Zato i mene čini ovako depresivnim. I dalje nastavljam da ležim i da sanjarim. Prisećam se svojih šetnji njegovim asfaltnim pustarama. Voleo sam često da ga obilazim, da razgovaram sa njim. Nisam morao ni reč da mu kažem, on je znao šta mislim. Pričali bi tako, nekada po danu, nekada u kasne noćne sate. Pitao bih ga šta mu se to desilo? Zašto se promenio? Odgovorio bi mi: "Nisam se ja promenio. Ljudi su se promenili, a to je uticalo i na mene." Kad god bih ga upitao zašto osećam nostalgiju prema nekom prošlom vremenu koje ja lično nisam ni proživeo, zašto uvek kada šetam sa njim, on me čini depresivnim. Nikada mi ne bi odgovorio. Ponekad bih osetio ljude koji su prolazili tim ulicama. Bilo je vedrije. Nikada mi nije bilo jasno kako može da mi nedostaje nešto što nisam proživeo, a opet u istom trenutku osećam kao da sam i bio tamo.
Gluvarajući tako tom nostalgičnom pustinjom svoga grada, imam osećaj kao da je preživeo nuklearni udar. U jednom trenutku sve se promenilo. Žive ulice postale su pustare. Vreme je stalo da teče, a On se polako oporavljao, samo sa katastrofalnim posledicama. Mada, i samo vreme se malo oporavilo, pa sada nekako usporeno prolazi ovim gradom. Ulicom vas udaraju talasi nostalgije na svakom ćošku. U jednom trenutku osetili bi ste se lepo, dok bi vas sledeća krivina učinila veoma tužnim. Ono što je nekada bio grad sada je postala pustinja. Ni sneg ne želi više da pada. U prolazu možete primetiti druge ljude, ali njihova lica više nisu ljudska. Izgubili su ono ljudsko u sebi. Skupljeni tako, prolaze ulicom pored vas, vi ih vidite ali ne osećate. Postali su emotivni zombiji. Udaljili smo se jedni od drugih. Kada bih sa nekim šetao, On se ne bi obraćao meni, ali bi me posmatrao i pomno pratio. Mogao bih svremena na vreme da mu vidim senku, koju polako počinje da krije iza obližnje zgrade. Upalio je svoja ulična svetla, ali ja osećam da mu je duša u tami.
Više ne znam da li sam se probudio ili i dalje sanjarim. Znam da bi trebalo da ustanem, ali ne želim. Više ništa nema smisla u ovom gradu. I On to zna. Znam da mu je žao zbog toga, u stvari osećam to, ali nije On kriv. Ljudi su krivi, oni su se promenili. Svi radimo nešto, okupiramo sebe raznim obavezama i dešavanjima. Pokušavamo da ovo vreme nateramo da nastavi da teče. Zarobljeni smo u usporenom vrtlogu vremena, koje je okupiralo ovaj grad. Preživljavamo iz dana u dan u nadi da će se nešto promeniti. Ali On ne pokušava ništa. Nekad i ja ustanem pre njega, dok on još uvek spava. Tada je najgore. Tek tada osetite koliko je on depresivan i kako utiče na nas ostale. Ljud su tu ali kao da ih nema. Vidite ih, ali ih ne osećate. Zašto smo se zatvorili svi u sebe? Čega se to plašimo?
U gradu bih nekad i čuo muziku, koja pokušava da mu prkosi, ali ni ona više nema smisla. Isto tako ni onaj pijanica od preko puta više nema zbog čega da pije. On to zna, ali ga je vreme zarobilo i stalno radi isto u krug. Muzika je uvek ista, ali kada prolazite pored nje, postaje prigušena i usporena. Umesto da vreme plovi brže, imam utisak da ide sve sporije i sporije.
Konačno bih se probudio. Okrenuo par ortaka i otišao da prošetam malo po ovom lepom vremenu. On bi me posmatrao, ali mi ništa ne bi govorio. Povremeno bi poslao po koji nostalgični talas ove pustinje da me udari dok šetam. U istom tom trenutku vreme bi se drastično usporilo i osetio bih emocije koje nikad nisam ni osetio. Nešto bi mi nedostajalo ali ne znam šta!? Zašto mi već jednom ne kaže šta hoće od mene? Potom bi me pustio i ja bih nastavio da šetam.
Sebičan je ovaj grad malo. Valjda će se promeniti. Neka se promeni barem On, ljudi će se prilagoditi. Znam da On to može, pitanje je samo zašto to ne želi?
