weblogs@bokela

Počeo je sa radom prvi virtuelni caffe na blog.rs.

Odlično mesto da se družite sa vašim online prijateljima.

Stand By Caffe

[ima klima]

Posle kraće pauze blogovanja, javljam Vam se živ i valjda zdrav u nadi da ću Vam preneti utiske sa Green Festa koji je održan u Indjiji 26. juna na kome su nastupali legendarni Peppersi.

Drug Igor i ja smo uspeli iz Čačka da stignemo u Inđiju oko 13 časova, presedajući iz busa u voz u BGu. Putovanje vozom je bilo interesantno, sobzirom da je voz bio krcat veselom ekipom omladine. Atmosfera je bila vesela i pozitivna, stekao se utisak kao da je u pitanju odlazak na izlet osnovne škole. Interesantno je to, što jedini mi u tom vagonu nismo imali kartu. Svi su ostali mahali sa nekakvim kartama, dok smo se mi onako skromno stideli i razmišljali kako li ćemo proći. Posle nekoliko minuta, kondukter nas je odmah pikirao i prišao sa rečima: "Hajde od Vas da počnem", sa kiselim osmehom. Tako da smo morali da platimo, a kartu nismo dobili.

Ekipa se iskrcala u Inđiji gde nas je već čekao prevoz do lokacije festa, koji je se nalazi 5-6 km od centra Inđije. Bilo je i buseva, a i taksista lešinara koji je košao oko 800din. Međutim, rešili smo da malo prošetamo Inđijom. Već je bilo dosta naroda kada smo stigli. Parkovi su bili puni ljudi, a na svakom koraku nalazila bi se tezga sa raznim RHCP inspirisanim materijalom, od bedževa, znojnica pa sve do majica i kačketa i to u mnogobrojnim copy-paste varijantama. Nisam mogao da odolim iskušenju a da ne kupim jednu znojnicu RHCP, takođe nešto kasnije nisam mogao da odolim ni majici.

Dan je bio kao stvoren za koncert. Uspeli smo da se uguramo u jedan od buseva koji voze do lokacije nastupa za 100 kinti. Veliki broj ljudi je krenuo peške, po onoj vrućini. Kada smo stigli tamo izgledalo je kao da sam stigao na plažu. U daljini se nazirala bina. Od autoputa do nje ima oko 200 do 300 metara. Veliki broj štandova se nalazio ispred same lokacije. Pivo 150, voda 100, pa vi vidite. E da, pljeska 200. Inače, sve mi je delovalo kao dobra organizacija. Dobili smo mnogobrojne flaere sa uputstvima "kako", "gde", "šta", i "kako". Veliki broj obezbeđenja i organizatora davalo je profi šmek celoj manifestaciji. Obukli smo svoje nove RHCP majice i ušli u samu "arenu" događaja. Ritam Nereda je već počeo sa svirkom ispred manjeg broja ljudi. Unutra je bilo još više štandova i "poljaka toaleta". Sobzirom da nisam ljubitelj HC ili HM, Ritam Nereda mi je zvučao odlično. Dok je Ritam pržio masu, počela je polako da pada kiša. Obratio sam pažnju na oblake i nisam bio zadovoljan sa onim što sam video. Nebo oko nas je bilo skroz sivo i crno. Pljusak je osuo po publici, ali je ukratko i prestao, pa zatim opet i sve tako. Kasnije se nešto razvedrilo i mislio sam da je to to i da kiše više neće biti.

Kako je arena počela više da se puni, Edo Maajka je stupio na scenu. Pozdravio je publiku i u svom karakterističnom fazonu repao. Međutim, primetio kako se publika smara i obratio se sa pitanjem što smo smoreni. Zatim je rekao kako je i on smoren i da i on samo čeka Pepperse, ali je plaćen tako da mora da odradi svoje. Između izvođača puštala se play muzika koja je zanimala masu, dok novi ne izađu na binu. U međuvremenu smo odlazili po pivo i ostale napitke. Da se jede više nije bilo isplativo. Trebalo je brinuti o samom povratku do Inđije, pa zatim do BGa, pa onda do ČA.

Videlo se da su skoro svi nestrpljivo iščekivali Pepperse koji su zakazani za 21č. Ali kao da je masa mogla da ih očekuje svakog trenutka. Program se nastavlja, a na scenu dolazi Kiril. Makedonska grupa koja svira etno/techno fazon. Moram Vam priznati da sam bio oduševljen. Pogotovu kada je bio mix u kojoj učestvuje živa truba. I naravno odlična obrada Otpisanih. To je baš ponelo masu, a njihov kvalitet bio je pohvaljen ogromnim ovacijama i aplauzima posle svake numere.

Vreme je prolazilo ali nekako sporo. Nikako ti Peppersi! Izašli su i Casabian na scenu. Na žalost publika nije imala razumevanja za njih. Čak je i sam pevač upitao da li smo mi ikada čuli za njih. Iskreno, smorna mešavina engleskog roka, chillout-a i ko zna čega još, ali ipak kvalitetno samo ne za takvu manifestaciju. Nekoliko minuta pred kraj njihovog nastupa primetio sam helikopter koji je kružio oko arene. Ubrzo su svi primetili kako čoper leti nisko i predpostavili da stižu Peppersi. Pozdravili smo čoper aplauzom i ovacijama i nastavili njihovo iščekivanje. Od celognevnog cimanja noge su počele baš da me bole, a trebalo je izdržati do 23č.

Casabiani su se razočarano povukli uvideći da publika nije bila skoro ni malo zainteresovana za njih i kako svi već nestrpljivo čekaju Pepperse. Sada je bilo pola devet. Play muzika nas održavala u životu i 21 čas je otkucao...

... ali Peppersa i dalje nije bilo. Agonija čekanja, koja je bila skoro bolna, zbog dugotrajnog stajanja, odužila se skoro čitavih sat vremena. Izgleda da je bilo nekih tehničkih problema na bini. Ali napokon, Red Hot Chili Peppersi se konačno pojavljuju. Standardno, prvo su izašli basista i gitarista, pa potom i Čed bubnjar. Publika je poludela, vrištali smo i aplaudirali dok su oni svirali uvod. Zatim je i Entoni izleteo u bokser stilu počevši da peva Cant Stop. Svi smo bili oduševljeni. Zaboravili smo na sav bol i čekanje. Spektakl je počeo. Sledile su pesme: Dani California, Scar Tissue, Californication itd...

Momci su svirali profi i kvalitetno. Zvučalo je kao sa CDa. Ozvučenje je bilo odlično. Kristalni bimovi, i 3 video bima, jedan glavni i 2 sa strane pružali su vizuelne senzacije, odličnog miksa živog nastupa i inserta spotova. Možda je dalji izbor pesama bio malo slabiji. Izgleda da su momci rešili da promovišu novi album, sa ne tako poznatim ili hitičnim pesmama. Ali svi smo mislili da će u početku biti ovako, a kasnije će svirati njihove legendarne pesme kao što su Other Side, Under The Bridge, Paralel Universe, Fortune Faded itd... Umesto toga bili smo počastvovani sa By The Way u kojoj je Entoni bio malo više ne zainteresovan. Posle toga su se zahvalili i povukli sa bine. Publika nije znala šta ih je snašlo. Posle par minuta Peppersi su se vratili i odsvirali Give It Away, što je većini govorilo da nastupu sledi kraj. I tako je i bilo. Posle sat vremena i par minuta Peppersi su se povukli. Publika je apelovala sa onim američkim fazonom: "We Want More", ali vapaji su bili uzaludni čak i na engleskom.

Rešili smo da polako krenemo ka izlazu kako bi što pre stigli do buseva, koji su nas po dogovoru čekali ispred. U jednom sam čuo ogromno skandiranje. Okrenuo sam se i ugledao neverovatan prizor. Plastične flaše, i čaše su letele ka bini. Publika je bila besna i veoma nezadovoljna. Moj drug Igor se malo iscimao misleći da je ne moguće da Peppersi ovo dožive, a ako su već morali zašto smo mi Srbi morali da budemo prvi koji će to da im prirede!?

Kroz tesnu gužvu probili smo se napolje, i kako smo zakoračili nekoliko koraka usledio je LEDENI pljusak, praćen LEDENIM vetrom. Ne nemoguće! U skoro mrklom mraku lako smo postali dezorijentisani i jurili za nekim autobusima koji su bili parkirani u daljini. Nešto kasnije smo shvatili da to nisu naši busevi, već privatni prevoz. Mokri do gole kože i šibani hladnim vetrom, pratili smo ostatak gomile koja je bežala ka kolima i autoputu. Dok smo stigli tamo svi autobusi su bili prepuni i stajali u mestu. Ono malo srećnika je uspelo da se ugura u buseve, dok su ostali zakrčili ceo put, tako da niko nije mogao da prođe. Kao šlag na tortu došli su i automobili koji su krenuli da se uključuju. 90 000 ljudi polu goli na ledenoj kiši na otvorenoj livadi, pod nebom koje je sevalo i grmelo, tražilo je utočište. Igor i ja smo mislili da je dobro da idemo sam napred i kad tad ćemo uhvatiti neki bus. Međutim niko nije hteo da nas primi. Shvatio sam da je mnogo pametnije da nađemo skrovište od kiše, nazad na ulazu u arenu nego da pešačimo po kiši od Inđije do koje je imalo pola sata hodom.

Uspeli smo da neđemo mesto pod jednim od suncobrana pod kojim se nalazlio već preko 20 ljudi. Srdačno su nas primili i svi smo u tom trenutku delili istu sudbinu ledenog pakla koji je vladao napolju. Počeo sam da mislim kako su se Peppersi namerno povukli jer su dobili informaciju o oluji, što se kasnije i spominjalo u vestima. Presvukli smo mokre majice, ali i pored suve odeće na sebi vetar je bio nemilosrdan. Jedva je nas 20ak uspevalo da zadrži jedinu zaštitu od oluje koju smo imali, a to je bio naš dragi suncobran. Devojka pored mene koja je bila sa dečkom počela je da plače koliko joj je bilo hladno, a ona samo u nekoj majčici. Ni dečku nije bilo lako, ali je verovatno mislio samo na nju. Ustupio sam im mesto malo bliže centru suncobrana gde je malo toplije. Kiša nije prestajala, a vetar je bio sve jači. U jednom trenutku munja je udarila u jedan od stubova i nestalo je struje na celom području. Posle par minuta osvetljenje se vratilo.

Plan nam je bio da sačekamo da prestane kiša, i da se uputimo ka Inđiji. Posle 40ak minuta želja nam se ostvarila. Vreme se malo smirlio i krenuli smo. Prazni busevi nisu hteli da prime nikog, navodno traže samo one koji imaju povratnu kartu. Ljudi mokri i promrzli nisu mogli da uđu u autobuse. Vozači su se pozivali na naređenje koje im je izdala policija. Ta ista policija koja je pokazalo kako "uspešno" radi svoj posao, kada je nestala prilikom nastanka oluje i najvećeg kolapsa u istoriji saobraćaja Srbije. Video sam da je ovo ludnica i već sam digao ruke od svega. Pozvao sam oca koji je sa bratom krenuo za BG, kako bi nas koliko toliko pre vratila kući. Jer nisam želeo da još i onako mokar čekam autobas za ČA u BGu.

Konačno smo stigli u Inđiju. Dovukli se nekako do železničke stanice, ali tamo je takođe vladao haos. Jedan voz prepun ljudi stajao je preko pola sata. Kiša je opet počela. Jedan od buseva je stigao na ž. stanicu. Odvezao nas je do autobuske stanice. Tamo smo mislili da će imati bus za BG. Veliki broj ljudi je bio razočaran kada su saznali da nikakav bus za BG nije organizovan. Molili smo da se nešto organizuje i konačni dobili bus sa kojim smo sitgli u BG oko 4 ujutru. U ČA sam stigao oko 6 na taj način okončavajući jednu veoma interesantnu avanturu.

Kao i većina uvideo sam da je ta ogromna organizacija uspela da bude organizovana kada je trebalo narodu uzeti pare, a zatim kada im je trebalo pomoći nisu mogli ni buseve da organizuju. Bili smo prepušteni sami sebi. Novac se tražio na svakom ćošku. Onoliko priča o organizovanom saobraćuju pale su u vodu. Možda jedan od najgorih propusta je bio veoma kratak nastup Peppersa. Svi su bili deprimirani i razočarani. Red Hot prvi put u Srbiji i takav debakl. Nisam mogao da verujem. Lično se osećam iskorišćenim. Ali šta da se radi, ovo je Srbija a ovde je sve moguće. Bilo kako bilo, svakako jedno iskustvo više u mom životu. Žao mi je što ću više pamtiti preživljavanje same oluje i odlazak i dolazak, nego koncert Peppersa, jer ipak nisu ostavili tako veliki utisak na mene u odnosu na vremensku nepogodu.