Podstaknut jednom debatom od pre par nedelja, koju sam vodio sa nekoliko svojih prijatelja, rešio sam da napišem ovaj post, koji je totalno ne vezan sa temama o kojima uglavnom pišem. Ovaj post razmatra trenutno stanje u zemlji i veliku količinu licemerja koje postoji kod nas, a takođe i veliku ne obaveštenost naših građana. Takođe mislim da su neke vrednosti pogubljene, a koje mi SRBI ne bi trebalo da izgubimo.

     Ovo je moje lično shvatanje i razmišljanje koje je podržano ne samo mojim ličnim filozofiranjem već i ličnim delima.

      Šta to danas znači biti Patriota? Da li to kod nas znači Nacionalista? Ili to pokušavaju da nam nametnu strani "špijuni".

     Lično mislim da je ovo "opasna" tema i da može da izazove dosta rasprave, pa sam zbog toga rešio da počnem od mog detinjstva, gde sam prvi put pokazao da sam patriota. Ili sam možda bio izmanipulisan od strane države i režima!? Ne znam, ali ono što sam osećao tad je bilo patriotski!

     Krajem osnovne škole počeo sam da treniram atletiku. Trenirao sam je skoro 3 godine. U početku je bilo rekreativno, ali je kasnije postalo mnogo ozbiljnije. U tom nekom periodu, počelo je ono istorijsko bombardovanje Srbije od strane NATO-a. Od mnogobrojnih manifestacija koje su se tada održavale po zemlji, branjenje mostova, koncerti, šetnje itd... u cilju da se pokaže agresoru da smo jaki i ludi, organizovana je jedna slična manifetacija i ovde u Čačku. Ovoga puta mi atletičari atletskog kluba Sloboda Čačak, smo imali čast da predvodimo nekoliko stotina ljudi i dece koji su zajedno sa nama tračali kroz ceo grad. Krenuli smo naravno sa našeg mosta na Moravi i onda obilazili grad trčeći. To je bilo propraćeno od strane velikog broja ljudi, a takođe i novinara i TV ekipa.

     Ta specifična trka počela je oko 18č kada su se oglasile čuvene sirene za vazdušnu opasnost! Da da, čekali smo njih. Čekali smo NATOvce da krenu, a mi da trčimo pod njihovim bombama. Nadam se da me je neki satelit snimio dok trčim, naravno, nisam ništa vulgarno pokazivao, kako mi to srbi umemo sa satelitima. Izašlo je pola grada da nas podržava i prati. Pretrčavali smo sve glavne ulice u gradu. Pod pratnjom policije. Narod je izlazio na svoje terase, ispred svojih zgrada i podržavao nas. Ali ne samo nas, već i njih same. Mi smo samo bili glas protesta, i oni su na taj način, bodreći nas izašli iz skloništa i pokazali da se ne bojimo njihovih bombi. Dobro, bilo je par penzionera koji nisu verovali šta to rade sa nama decom, ali šta je tu je.


     U Čačku se nalazi sedište jedne naše velike korporacije koja se zove "Sloboda", poznata po velikoj lepezi svojih proizvoda. Na žalost ona je pretrpela veliko razaranje kao i mnoge druge Čačanske firme. Naš atletski klub je u njenom vlasništvu pa smo iz tog razloga trčali do njenih postrojenja, ali ne samo zato što smo "njeni", već zato što je najviše bila pogodjena i ceo taj region oko nje.

     Kasnije smo trčali kroz gradski park, pa onda i do terena FK Borac Čačak. Na kraju smo završili na gradskom trgu. Naši treninzi nisu prestali kada je počelo bombardovanje. Trenirali smo redovno. Nekada smo i odlazili na treninge na Spomen Park koji je samo par kilometara od "Slobode", za vreme bombardovanja.

     Ovaj post nije imao za nameru da veliča lično mene kao patriote, već da ukaže da su nekad i deca od 15ak godina veće patriote, nego pojedinci koji su glumeli velike srpske patriote tamo negde daleko u inostranstvu, dok su bombe padale ovde, a iz njihovih zemalja avioni poletali! Ne bih da budem shvaćen pogrešno, lično mislim da je svako ko je mogao trebalo da ode i da izbegne tragediju. Ali se dobro sećamo "velikih srba" iz inostranstva koji su "branili" našu zemlju tamo. Zašto smo mi srbi takav narod? Zašto svoj na svoga? Da li je na primer odsluženje vojnog roka patriotski čin, pogotovu sada kada nam je vojska svedena na dobro poznati nivo?

     Sada je pogotovu naglašena ta situacija kada je u pitanju Kosovo. Svi smo mi delimično osetljivi na to Kosovo. Koliko me sećanje drži, pa mi smo već jednom bili bombardovani zbog Kosova!? Lično ne verujem da će se scenario iz 99. ponoviti i mislim da nema razloga za to.

     Da li je plaćanje poreza državi patriotski čin? Da li smo mi išta dužni ovoj zemlji ili ona nama? Da li ako odemo preko i "pobegnemo" od ovoga života, da li tada prestajemo da budemo patriote? Zašto mi srbi poslednjih 100 godina, ma kojih 100, zašto od kada postojimo imamo non-stop nekih problema? Da li je ova zemlja ukleta, da li je ono Kosovo prokleto? Ma ne verujem u sujetu, ali ovde ne miriše dobro! Zašto ne živimo ko Švajcarska? Ne trebaju mi njihove pare, samo da nas niko ne dira više? Da li je problem u nama? Dokle više tog srbovanja?

     Nadam se da će se stvari popraviti, ali ovde je non stop haos i više ne znamo od koga treba da se branimo niti možemo li uopšte da se branimo! Da li je rešenje u toj integraciji sa Evropom ili je to samo još jedna utopija!?

     Bilo kako bilo, ovde sam napisao. Sa svojih 15 sam bio veći patriota nego možda neko sa 50, naravno, čast izuzecima. Ali suština nije to, suština je da na milion načina možete biti patriota, samo meni deluje da je ovde naziv patriota malo izobličen u poslednje vreme kao i sve ostale moralne vrednosti.