Proletelo, zar ne? Upitao je sebe. Blagi osmeh na lice izmamilo mu je podsećanje na dane koji su nestali tamo negde u daljini.

Dobro je bilo, nije loše. Ponovo se upustivši u mentalni monolog. Znao sam da će brzo da prođe. Dobro je da sam stigao da se vidim sa svim ljudima koje sam imao u planu. Priznajem, moglo je da bude više akcije, ali dobro je.

Uranak je ostao ne isplaniran i ne organizovan. U početku sam mislio da bi to moglo da bude super zezanje. Kablar, kampovanje, šator, ekipa sa faxa itd. Međutim, kako su počeli jedan po jedan uporedo sa jednom po jednom da odustaju, rešio sam i ja da presečem. Ne bih sad ulazio u detalje plana, kada je on već propao, tako da i nema smisla.

Ne možeš ljude terati na silu da se druže.

I tako dok je cela Srbija negde pijančila, i Dušica se lepo provodila na Paliću (nadam se), sa svojim allways-ready-geeky-chillout friendom, koji je uzgred i u blizini od nekih 50ak m, zaronio sam u magični svet World of Warcraft-a. Da da, I have joined the club of the ones that have no lifes ;) Ali to ćemo ostaviti za drugi post. Ono što je bitno sad jeste to da smo Iggy i ja bili elfovi. On hunter, moja malenkost druid. Uranili smo pored jezera u šumi Teldrassil. Tu smo imali jedan quest. Videli smo dobar šator, vatricu, dok, čamac i jezero. Verujem da većina nije imala slične uslove u real-life verziji proslave post-komunističkog Prvog Maja. Bilo je čak i drugih igrača u okolini, tako da smo se lepo zabavili.

Prvomajsku noć u Čačku posetila je grupa RitchBitch u poznatom lokalu Velvet. Posle popijenog espressa u Galiji u društvu team leadera, Ex Warlocka (level 56) i mog virtuelnog saputnika Igora (Now: Human, Worrior, level 9), prepričavajući događaje iz WoW-a, uputili smo se putem Velveta. To nam je bio quest. Da se dobro provedemo, naslušamo mnogo dobre muzike i napijemo. Dobro, nismo baš sve stavke questa ispunili, ali je bilo super.


Oduševljeni svirkom, uputili smo se u Zanzibar. Mislim da je Igor imao neki quest da odradi, :) Tamo je žurka već propala, tako da je Game Master Zanzibara puštao sikterušu mix, posredstvom svog miniona nekog rentovanog DJa. Pošto smo ustanovili da experience gain neće biti veliki, ubrzo smo napustili Zanzibar dungeon.


Warlock
je imao transport, tako da nas je prvi napustio. Team leadera smo Igor i ja morali da odp
ratimo do Holy Temple gde je bio randezvouz point. Morali smo biti sigurni da team leader ostane živ uprkos napadima golišavih harfi, koje su šetale gradom i tražile svoju sledeću metu za zavođenje. Ne, ipak je on previše bitan za main quest, tako da bi svako odstupanje od njegovog rada na top-Micić-aproved projektu, od strane timesuckerica značilo propast main questa!


Uu međuvremenu ispred Zanzibar dungeona sreo sam svoju ex-girlicu. Deluje mi par levela zrelije, konverzacija je imala krajnje klasičan cliche-after-brakeup flow.

Na nastupu benda RitchBitch je primećeno nekoliko huntressica starijeg levela, interesantnog izgleda i intrigantnog pogleda. Ali moja stamina nije bila dovoljno velika kako bi izdržao duel sa njima i ako sam, kao druid, osetio da je na njih castovana last-critical-chance aura. Polako, ima vremena, još par questova i imaću priliku da im se suprostavim. 

U svakom slučaju zadovoljan sam tadašnjim provodom u gradu.

Vikend pre toga blesio sam po gradu sa svojom sekretaricom. Vratila se sa porodiljskog bolovanja sa Sejšela. To veče sam upoznao, pazi ovo u istom lokalu: Velvetu, brdo nekih cica. Bilo ih je raznih: fancy, opasnih, nice i cool i plus različitih levela.

Bitno je napomenuti da sam stigao da se vidim i sa starom ekipom. Sve je počelo lepo:

  • sastanak sa Fućkom kod sandučeta.
  • Zatim je sledilo šmekersko-i-samo-u-njegovom-stilu pojavljivanje Neška.
  • Dušica je po običaju kasnila,
  • ali smo se konačno sastali u KukiČilu.


Primorani da ubrzamo naš boravak zbog Marije-Histerije (Muse), slatko smo se oduševili ponovnom okupljanju i pričanju novosti. Posle toga usledio je sastanak sa Histerijom, čiji je uobičajeni proces adaptacije večernjeg izlaska, prošao histerično. Posle dvoumljenja da li da se posvađamo i lepo odemo kod devojaka od milion dolara, u friendovskom maniru, i džentlmenski poneseni: Fućka, Neško i ja otišli smo u Ghetto i nastavili druženje. Tamo je histerija primila razumne granice tolerancije i sve je bilo kao pre.

Izgleda da Ghetto ima lekovitih dejstava na svoje posetitelje.